Злочин из страсти

Последњих година, сваких неколико месеци читамо о томе како се негде код нас догодила љубавна трагедија која укључује убиство, а некада и самоубиство. Сценарио је сличан: бивши муж или љубавник долази код своје бивше партнерке, тражи да му се она врати, а када она то одбија, тада на силу покушава то да изнуди, и када ни то не успе, постаје ирационално деструктиван према њој, другима и себи. Тако љубав постаје разлог за најтежи злочин. Неки то зову злочином из страсти. За већину људи реч страст има позитивно значење, иако је изведена из глагола страдати. Страст води у страдање јер страсна посвећеност нечему јесте фанатизам човека који због своје опседнутости занемарује многе друге важне ствари у свом животу.

Свака ирационалност има неку своју логику. Логика ових људи би се могла описати на следећи начин: „Она је моја једина љубав. Када није самном, ја ужасно патим. Зато мени нема живота без ње. Мора ми се вратити. Ако неће да ми се врати, онда је окрутна јер ме присиљава да толико патим. Није у реду ја да будем несрећан, а она срећна. Како је само безосећајна. Ако неће да буде моја, неће бити ничија. Тиме што одбија да се врати она уништава мој живот, а што ми даје право да ја уништим њен”. Другим речима, убица је желео да се она врати и да се све лепо заврши, а када није хтела лепо, морало је ружно.

Оно што претходи овом трагичном крају јесу године малтретирања и насиља, где он покушава да је натера да буде управо онаква какву је он жели. И када она то више не може или неће да подноси, и када коначно оде са децом, тада насилник постаје жртва тог њеног поступка. Тада овај доминантни „тиранин” показује колико је он у ствари зависан од партнерке, колико је слаб, колико се лоше осећа када га је напустила. Тада се може видети да се њихов однос не темељи на љубави, већ на посесивности, на примитивној жељи да се друга особа поседује. У таквом потпуном подређивању тражи се доказ њене љубави. Наравно, што је већа сумња да се заслужује љубав, то се и већи доказ тражи.

Оно што у целој ствари забрињава јесте то што се стиче утисак, бар на основу писања медија, да је ова појава учестала. Због тога се морамо борити против оваквих начина размишљања који могу довести до трагичних последица. Прави тренутак за то је онда када је наше дете „остављено” од његове или њене симпатије. Доживљај тог првог „одбацивања” често одређује како ће особа касније у животу реаговати на сличне ситуације. А наш главни задатак је да спречимо дете да верује да је остављено зато што није довољно лепо, паметно или вредно.