Zločin iz strasti

Poslednjih godina, svakih nekoliko meseci čitamo o tome kako se negde kod nas dogodila ljubavna tragedija koja uključuje ubistvo, a nekada i samoubistvo. Scenario je sličan: bivši muž ili ljubavnik dolazi kod svoje bivše partnerke, traži da mu se ona vrati, a kada ona to odbija, tada na silu pokušava to da iznudi, i kada ni to ne uspe, postaje iracionalno destruktivan prema njoj, drugima i sebi. Tako ljubav postaje razlog za najteži zločin. Neki to zovu zločinom iz strasti. Za većinu ljudi reč strast ima pozitivno značenje, iako je izvedena iz glagola stradati. Strast vodi u stradanje jer strasna posvećenost nečemu jeste fanatizam čoveka koji zbog svoje opsednutosti zanemaruje mnoge druge važne stvari u svom životu.

Svaka iracionalnost ima neku svoju logiku. Logika ovih ljudi bi se mogla opisati na sledeći način: „Ona je moja jedina ljubav. Kada nije samnom, ja užasno patim. Zato meni nema života bez nje. Mora mi se vratiti. Ako neće da mi se vrati, onda je okrutna jer me prisiljava da toliko patim. Nije u redu ja da budem nesrećan, a ona srećna. Kako je samo bezosećajna. Ako neće da bude moja, neće biti ničija. Time što odbija da se vrati ona uništava moj život, a što mi daje pravo da ja uništim njen”. Drugim rečima, ubica je želeo da se ona vrati i da se sve lepo završi, a kada nije htela lepo, moralo je ružno.

Ono što prethodi ovom tragičnom kraju jesu godine maltretiranja i nasilja, gde on pokušava da je natera da bude upravo onakva kakvu je on želi. I kada ona to više ne može ili neće da podnosi, i kada konačno ode sa decom, tada nasilnik postaje žrtva tog njenog postupka. Tada ovaj dominantni „tiranin” pokazuje koliko je on u stvari zavisan od partnerke, koliko je slab, koliko se loše oseća kada ga je napustila. Tada se može videti da se njihov odnos ne temelji na ljubavi, već na posesivnosti, na primitivnoj želji da se druga osoba poseduje. U takvom potpunom podređivanju traži se dokaz njene ljubavi. Naravno, što je veća sumnja da se zaslužuje ljubav, to se i veći dokaz traži.

Ono što u celoj stvari zabrinjava jeste to što se stiče utisak, bar na osnovu pisanja medija, da je ova pojava učestala. Zbog toga se moramo boriti protiv ovakvih načina razmišljanja koji mogu dovesti do tragičnih posledica. Pravi trenutak za to je onda kada je naše dete „ostavljeno” od njegove ili njene simpatije. Doživljaj tog prvog „odbacivanja” često određuje kako će osoba kasnije u životu reagovati na slične situacije. A naš glavni zadatak je da sprečimo dete da veruje da je ostavljeno zato što nije dovoljno lepo, pametno ili vredno.