Православна црква и демократија

Црква не може да се поистовети ни са једним политичким поретком, па ни с демократским, који је постао "мит" и идеал света. Она је своје институције, у свим епохама, мање или више, прилагођавала световним, истовремено стално наглашавајући своју различитост и посебност у односу на њих. Бити у свету, а не бити од света јесте антиномија која се стално манифестује у животу цркве.  Црквени живот је на известан начин драматичан и пун напетости између закона и љубави, "старог" и "новог", институционалног и харизматског. За разлику од световних, црквене институције немају разлог свог постојања у себи и по себи. Њене институције су еластичне и флексибилне, "иконичне" и увек у сталном настајању и нестајању. Свака литургија ослобађа људе крутог институционализма и конституционализма – робовања закону.

У Европи је првобитни однос цркве и демократије био у знаку обостраног одбијања и одбацивања. Данас се пак све хришћанске цркве залажу за "демократизацију друштва и државе" и противе се свим облицима тоталитаризма. Православна и Римокатоличка црква се истовремено опиру свим захтевима (споља и изнутра) за "демократизацијом цркве" истичући како је она "јерархијска", а не "демократска". Спољашњи захтеви за демократизацију цркве од стране политичких центара моћи мотивисани су настојањем да се и она укључи и функционализује у "кодове" демократске идеологије. Унутарцрквени захтеви мотивисани су тежњом да црква имитира световни поредак. Та "демократизација" подразумева и активно учешће лаика у црквеној управи и свеукупном животу цркве, што је последица поремећеног односа на релацији свештенство–верници. Сукоб клирократског и демократског начела у цркви има несагледиве негативне последице.

Између црквеног и демократског поретка постоје неке суштинске разлике. Прво, црква није само људска заједница већ богочовечанска. Она разуме човека као релационо биће и Бога као човеково другo ја, који је активни субјекат у историјском процесу. Демократски поредак је утемељен на изразито антропоцентричној метафизици и антропологији, и на "умском праву" (Хабермас). Црквом не управља народ већ Бог. У њој живот не зависи од "већине гласова", премда се понекад неке одлуке и тако доносе. Све што је црквено није "власништво" народа или свештенства већ самога Бога. Друго, за цркву је темељ сваке власти Бог, а за демократију "воља народа". Треће, у цркви, условно речено, власт се простире "одозго" на доле, а у демократији "одоздо" на горе. Зато црквено уређење има извесну пирамидалну структуру и подсећа споља на полуапсолутистичку монархију. То не уклањају ни тзв. синодалне структуре и "одбори". Ако би се и допустио избор свештенства и епископа од стране верника, сам избор их не би чинио свештеницима и епископима. Црквена власт свој легалитет и легитимитет задобија искључиво хиротонијом (рукоположењем). Четврто, црквена власт је "власт љубави" и "служења", а демократска "јурисдикцијска", тј. власт као моћ владања над другима у складу са законом. Пето, црква остаје верна начелу "јединства власти" (власт цркве), а демократија је незамислива без начела "поделе власти" (законодавна, извршна и судска). Шесто, црква себе саморазумева као благодатни организам, а никада као правну институцију. Право се у цркви користи као у медицини хирургија (као последње средство да се спасе живот и реши проблем). Демократски поредак нужно пак подразумева правну државу.

Црквена и демократска власт су по својој природи две различите власти, непримењиве једна на другу. Њихов однос не треба да буде или–или већ и–и. Иако црква није "демократска", она нема ниједан разлог да на политичком плану не подржи све друштвене субјекте који се залажу за државу утемељену на правди, праву, која штити људска права и слободе, унапређује културна добра, технички и технолошки развој, спречава све облике насиља и дискриминације, смањује јаз између богатих и сиромашних. Демократски поредак омогућава цркви да слободно врши своју мисију у свету и истовремено јој не допушта да подлегне искушењу политичке моћи. Поред подршке, од цркве се очекује и да "демистификује" демократију, тј. да јој одриче апсолутно важење и значење. Реформа и демократизација цркве не, али реформа у цркви и "христијанизација" црквених институција и васпостављање међузависности свих црквених служби и равнотеже на релацији један–многи данас је за цркву императив. Једино тако безлични однос претпостављени–потчињени неће да тријумфује над личним, благодатним односима отац–син. Свим члановима цркве потребна је слобода у цркви, а не слобода од цркве, партиципација у "власти цркве", а не тражење власти над црквом. Јерархијски поредак не треба, што многи чине, тумачити као субординацију, подређивање и потчињавање, јер то цркву претвара у касарну и тоталитарни колектив.