ГОРАН ЈЕВТИЋ

Постоје цивилизације чија традиција писма и језика сеже 4000 година уназад. Језика који и данашње генерације могу да разумеју, и на чијим су тековинама и наслеђу изградили сопствени и национални идентитет, модернизован сходно времену. Српски језик нема ту срећу. Услед радикалне промене језика и са настанком Вуковог писма, ми не можемо данас да разумемо текстове старије од 200 година. Да ли је требало начинити мање радикалне потезе, или направити писмо које је било средња варијанта између Вуковог и Доситејевог предлога, незахвално је рећи. Ово је верзија коју имамо и којом се служимо.

Године које су за нама носиле су са собом погрешно интерпретирање и експлоатацију многих појмова који немају нужно негативан предзнак, али су их експлоататори начинили нама мрским и непожељним терминима, као што су: национално, домаће, српско.

Одатле се међу првима на удару нашла и ћирилица. Лично мислим да је дивна ствар што поседујемо свој сопствени језик и писмо, и да лепота света и лежи у постојању различитости. Она губи на лепоти ако се намеће, ако жели нужно да доминира, ако постане репресивна. Дакле, мој избор су оба писма – ћирилично и латинично – на свим јавним местима, у свим јавним установама. Могућност избора као предуслов толеранције у комуникацији, као предуслов среће.

Званична документа бих задржао ћирилично, за случај потребе превода свеједно је на ком писму и језику је оригинал.

Како се учи језик? Сви знамо – у школи, кући, уз књиге, телевизију, на улици. Проблем је кад сви ови чиниоци поприме речник улице (против којег немам ништа, али је он само сегмент једног језика)! Када учитељи и професори не воде рачуна о томе шта и како говоре, када не проширују свој вокабулар читањем, сталним образовањем и учествовањем у савременом животу, када родитељи не разговарају довољно са својом децом, већ их затрпају обавезама или им дозволе пуку забаву, само да не би морали сами да се њима баве и преузму одговорност за то што су родитељи и што васпитавају неке нове људе.

Ваља усадити малом човеку од првих дана љубав према књизи, а не само и искључиво према компјутеру. Због језика, али и због маште, граница сопственог ума, тока мисли, бујице која те понесеу исказивању мисли, емоција, жеља... Уредници телевизија треба да прегледају сценарије пре него што одобре снимања.

Исплативост и маркетиншки подвиг не сме бити крајњи циљ нечему што се зове национална телевизија, која едукује и васпитава, а ни глумци не би требало да пристају да изговарају баш све што се од њих тражи.

Речју, сви треба да преузмемо део одговорности за оно што радимо и оно што иза себе остављамо. И синхронизација цртаних филмова, којом се однедавно бавим, усадиће деци блискост са сопственим језиком и јунацима, али то је тек почетак. Немали и неважан, али много је ствари које касније треба довести у ред, а којима свако од нас треба да допринесе.

Драмски уметник