Уметник је пешак на путу од Румуније до Париза

ТЕАТАР И ТРЖИШТЕ
Шта је уметник данас? Како у данашњем несигурном времену уметник може да мотивише своју креативност, пронађе унутрашњу потребу, нагон, за који је још Ајнштајн рекао да је главни покретач различитости и великих дела.

Овo су била нека општа, али врло болна питања која су поставили глумци, редитељи, кореографи, управници позоришта, који су се недавно окупили у Софији, као учесници пројекта Британског савета „Отворено тржиште“.

У три дана, за „округлим“ столом који не пружа могућност слободног и демократског разговора, теоретичари културе, продуценти, професори из Србије, Бугарске, Израела и Велике Британије говорили су о томе да уметник данас мора да овлада вештинама промовисања, како себе као индивидуе, тако и свог рада.

Уметник као јапи креативне индустрије

Он је у веку глобализма продуцент, „јапи“ менаџер са лаптопом, оделом и краватом, који обија прагове општина и министарстава тражећи новац, помоћ и разумевање. Агенције, посредничке, маркетиншке постале су „офиси“ за стварање, маштање, сањање, јер ако нисте део „креативне индустрије“ (у теорији термин означава концептуално и практично спајање појединачних талената са новим медијским технологијама у оквиру нове економије знања, коју могу да користе новонастали интерактивни грађани – потрошачи) ви не постојите, мртви сте за информативно-технолошко или масовно тржиште.

Након пада комунистичког режима, са демократским променама 1989, бугарски уметници се суочавају са потешкоћама преласка, из једног система културних вредности, у којем је држава бирократски, централистички, али сигурно и доследно финансирала културне институције, у други, који захтева од уметника да ради на више места како би зарадио пристојна месечна примања. Глумци, редитељи, играчи масовно одлазе из провинције која је „опустошена“, успут похађају неки курс или озбиљније студије о „stage“ менаџменту, економији тражећи свој мали простор за креативност. Конкуренција је огромна, школује се много више дипломираних студената од потреба средине. Чиме да се баве сви ти забављачи ( под забављачима не подразумевамо уметнике нижег ранга) хистриони, подражаваоци? Николај Јорданов, директор позоришног фестивала у Варни (овај приморски град у Бугарској убрзано се развија у времену транзиције) изложио је своје искуство које је помогло многим младим уметницима да се запосле и представе на позоришном тржишту. Наиме, њима је дата шанса, да се током трајања фестивала, по принципу, „поклони се и почни“, представе менаџерима, продуцентима, директорима позоришних кућа у Софији и другим градовима. Национална академија за позориште и филм је, како би заинтерсовала грађанство за позориште, које у новим естрадно-комерцијализованим околностима не зна где се налази ова врло стара институција организовала позоришни маратон који није могаo да „прими“ све заинтересоване посетиоце.

Балканска мрежа

У новом времену транзиције на Балкану, постојале су и многе иницијативе повезивања позоришта и уметника. Размена искустава, сазнање да културни протагонисти имају сличне проблеме, добар је мотив за нову „трку“. Тако Петар Кауков, редитељ и директор Позоришта за младе у Софији, објашњава идеју о формирањуБалканске позоришне мреже, која је требало да обезбеди сарадњу позоришта из Новог Сада, Истанбула, Солуна, Битоља. Нека гостовања су и остварена, штампан је зборник драмских комада који је преведен на неколико светских језика, али велике амбиције завршиле су се малим гостовањима, дугачким и честим телефонским разговорима. „Кад је требало да са једном представом отпутујемо за Македонију, новца није било довољно. Затим смо желели да обиђемо градове у Србији, опет је новац био проблем. Пут за Турску спречила је хиперинфлација“, објашњава Петар Кауков.

Ако желимо да одговоримо на питање, шта је уметник данас, морамо да схватимо да је он свестрани егзибициониста који жонглира на тржишту масовне културе. Добар пример ове тезе је Театар Бристол у Енглеској који је покренуо глумац Сет Хонор. Театар Бристол је више од агенције за посредовање између глумаца и позоришта. „Желео сам да имам пристојан стандард, морао сам да платим рачуне. Нисам веровао да као глумац могу да зарадим новац“, одговориће Хонор.

 И домаћи уметници се колебају између идеје „чисте“ уметности и новца. За неке је важно лично искуство пренесено на сцену. То показује животна прича глумице Вјере Мујовић, која након тешке саобраћајне несреће, са Радом Ђуручин, потпуно спонтано и самостално реализује дуодраму „Стаклено звоно“ (представа је играна у Римској дворани библиотеке града Београда, док су се саме пробе дешавале у стану једне од глумица) која је настала према писмима песникиње Силвије Плат. Поједини уметници своју животну и стваралачку егзистенцију проналазе у независним трупама (Дах театар, Плаво позориште, Истер театар). Неки се одлучују за самостални рад (Соња Вукићевић) као „бунт“ према традиционалним позориштима (подсетимо да је шездесетих година Раде Марковић напустио БДП и формирао своју дружину „А“). Постоје и они који желе „сигурност“ (Ања Суша, Дарјан Михаиловић) и своју професионалну каријеру настављају у државним институцијама, иако су након завршеног Факултета драмских уметности, формирали независну трупу „Торпедо“.

Да ли данас уметник може да буде независан? Да, ако направи неки искорак. „Уметник је онај који иде пешке од Румуније до Париза. Он жели да ствара у Паризу и њујорку. Доста је те приче о плановима... Само планови и још више планова. Дајте да направимо неку глупост“, љутито је у Софији узвикнуо Јувил Римон, уметник и директор Школе за визуелне уметности у Израелу.

И ту је причи крај, зато што уметник може све. Такав је уосталом био Шекспир.