У ритму Хауарда Хокса

СЛИКАРСТВО И ФИЛМ

„Аутопортрет са наочарима за таму”, флуоресцентни акварел рађен у „психоделичном” маниру, један је од раних радова сликара и филмског редитеља Слободана Шијана, који је 1970. најавио промену у дотадашњем животном опредељењу уметника померајући тежиште својих интересовања са ликовних слика на филмске.

Овај портрет наћи ће се на ретроспективној изложби „Око филма” Слободана Шијана, најављеној за 16. април у Салону Музеја савремене уметности у Београду (кустос и аутор текста у каталогу је Дејан Сретеновић), где посетиоце очекује око 180 радова у различитим медијима насталим од седамдесетих година до данас.

Слободан Шијан каже да га је за уписивање студија сликарства између осталог мотивисало и неколико похвала наставника ликовног васпитања Енвера Крупића, а „класићи” уписани код Цуце Сокић сећају се данас да је млади Шијан, мада прилично ћутљив, прилично „одскакао” од осталих студената по ширини духа и образовања.

Прву самосталну изложбу Шијан је приредио у Галерији Графичког колектива (1974) када је, између осталог, изложио старе кесе на којима је интервенисаосликом и речима.Рећи ће да је та изложба била „добра прилика да се добије одсуство из војске”.

Најпре близак новој фигурацији, Шијан посебно наглашава да му је Ворхол био веома значајан због свог мултимедијалног приступа који је обухватао и снимање филмова, издавање часописа, али и коришћење медијске промоције као неке врсте уметничког чина.

Са интензивним збивањима у Студентском културном центру седамдесетих година Слободан Шијан постајаоје иучесник тамошње уметничке сцене.

„Био сам у војсци 1974. баш када је у СКЦ-у на Априлским сусретима гостоваоЈозеф Бојс. Да сам тада био тамо, ко зна како бих завршио”, каже Шијан и додаје да се у периоду транзиције између две уметничке академије прилично ломио у ком ће правцу кренути.

„Нисам доносио одлуке да напуштам једно или друго, али филм ме је заинтересовао јер је тада већ лансирана крилатица о проширеним медијима и слици која излази у простор”, каже уметник.

(/slika2)„Мерилин Монро са брковима”, интервенција фломастером на фотографији из журнала са сликом чувене глумице, настала је као својеврстан омаж Марселу Дишану, уметнику који је по Шијановом суду редефинисао однос према уметничком делу.

„Захваљујући Дишану почео сам боље да разумем оно што седешавало у уметности после Другог светског рата. Дишаново дело се показало виталним, анеодада, концептуална уметност и перформанс, рачвају се из његових почетних замисли и радова”, каже Слободан Шијан.

Назив изложбе „Око филма” односи се на употребу филмске траке као носача слике, на видео као носач електронске покретне слике, на папир као подлогу за фотографије или скице и идеје могућих или будућих филмских кадрова. Ту су и слике и цртежи инспирисани филмом или стиломнеког редитеља („У ритму Хауарда Хокса”).

 „Изложићу и фото-секвенце које сам снимио на локацијама Хичкоковог филма ’Вртоглавица’ као својеврсно преиспитивање односа 'стварности' и сећања о доживљају тог филма. Ту су и 43 броја мог ’Филмског летка’, неке врсте фанзина или самиздат графике, који сам у периоду 1976–1979. издавао једном месечно. Коментаришући текућу филмску продукцију, износећи своје ставове на неформалан, често невербалан начин покушавао сам да и сам феномен 'филмског' преиспитам, редефинишем и забележим другим средствима”, објашњава уметник.

Посебну целину на изложби чиниће „сторибордови” – ликовне и писанебелешке на папирима са посебном историјом: један је киснуо и сав је блатњав, други је на парчету отпадне кесе, трећи истргнут из бележнице.

На једном пише: „Измислити аутобиографску причу и говорити у офу преко снимка ређања кич разгледница.”

„Изложени сторибордови су записи нових идеја, цртежи кадрова, или предлози неких неуобичајених физичких интерполација у саму филмску траку. Од једног папира са сторибордом настао је ифилмчић ’Шаке’ (1973) у трајању од 25 секунди, који приказује шаку која се отвара и затвара и који је предвиђен да се приказује као ’бесконачна трака’ – нон-стоп, или како то филмаџије зову ’шлајфна’, а компјутерске генерације то познају као енглеску реч ’loop’. Он неће бити приказан на изложби јер би то захтевало више монитора него што тренутно галерија има”, каже уметник.

По доласку са ликовне на филмску академију и снимања првих филмова, у остварењу „Јутро у ружичастом” (1971), Слободан Шијан фокусира своје интересовање на испитивање поверења гледаоца у могућности филма да репродукује стварност.

„Већ у том филму бавим сепреиспитивањем моћи медија да заиста репродукује истину. Где је та граница између нашевере да нам филм заиста приказује нешто што је истинито у животу и одступања од истине? Зато ми је некад занимљивији филм који само забавља, јер је то врста манипулације која је мање опасна од, на пример, политичке.

Огромно поверење које људи имају према покретној слици, али и према медију фотографијекојисе користи за репродукцију стварности предмет je многих мојих радова, а нарочито рада 'Самоубиство медија' реализованог у медијима који се баве репродукцијом – фотографија, видео, магнетофон, фотокопија”, каже Шијан.

Један сегмент тог рада подразумева фотокопирање разгледнице, па фотокопирање те фотокопије, и тако редом, до тренутка док се не појави бели папир. „Истеривао сам ствар дотле док се сама грешка, одступање од реалности не умножи до те мере да у стварисистем престане да функционише”, објашњава уметники додаје:

„Мислим да су савремени уметници употребу медија више проблематизовали него струковни професионалци који су се бавили фотографијом и филмом. Данас је граница раздвајања између визуелних уметности све тања. Неки ликовни уметници снимају чак и наративне филмове, да не говоримо о видео-радовима и инсталацијама. Можда најбољи наш филм који сам видео последњих година представља видео-рад Зорана Насковског 'Смрт у Даласу', или изванредан видео-рад Катарине Здјелар који приказује децу у једној турској школи како се припремају а затим изводе турску химну”, каже Шијан.

Посебан сегмент изложбе „Око филма” чине леци А-4 формата спаковани у посебне кутије. Један је, на пример, направљен од листе 63 америчка редитеља између два рата коју је начинио познати француски редитељ Жан-Пјер Мелвил, и та листа је имала велики утицај на цео француски талас и концепт ауторског филма. „Направио сам и ироничан летак посвећен натуршчицима из мог ТВ филма 'Најлепша соба', стављајући њихове ликове у рамове звезда налик онима на холивудском Булевару звезда.”

Слободан Шијан показаће идве слике рађене уљаним бојама, од којих је једна посвећена филму „Прошле године у Маријенбаду” (1968–1969) Алена Ренеа, а друга се зове „Мораћу да скренем”(1975).

На питање на шта сескретaње односи, Шијан загонетно одговара: „Просудите сами!”