Договор присутних, стрепња од одсутних

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 28. новембра - Џорџ Буш настоји да данашњим сусретима с лидерима најзавађенијих блискоисточних нација и церемонијално прогласи почетак процеса мирења међу њима – тако да и Палестинци до краја 2008. добију државу какву Израелци већ имају од 1948. Председник САД и његови саговорници – израелски премијер Ехуд Олмерт и палестински председник Махмуд Абас – истичу да су заједничком декларацијом у том смислу, јуче у Анаполису, приредили "историјски чин", али историја подсећа да су право на сопствену државу Палестинци добили још резолуцијом УН пре 60 година а да им није омогућено да државу и успоставе.

Блиски исток се у протеклих шест деценија испоставио као најистрајнији међународни проблем – истрајнији и од хладног рата, симбол непрестаних мировних процеса који се окончавају обновом оружаних сукоба и низа "решења" која се убрзо испостављају као привид и увод у нове конфликте. Превладава стога опрез у проценама домета садашњег договора, уз констатације да у њему има и "већ виђеног" и неких "индикативних новости".

Индикативне новости

У "већ виђено" спада бомбастични наступ актера, каквих је било и у временима Бушових претходника, међу којима и у председничким мандатима његовог оца и Била Клинтона, да би се мировни напори скршили у експлозијама бомби. "Индикативних новости" је поприлично. Најважнији међу њима је сплет околности: да шеф Беле куће новом иницијативом тежи да поправи имиџ и утицај Америке на Блиском истоку, ослабљених његовим једностраним ратним походом на Ирак, који се испоставио контрапродуктивним толико да је допринео јачању "главних непријатеља Вашингтона – исламског екстремизма и теократског Ирана".

Сузбијање растућег утицаја Техерана и "његових савезника" – палестинског Хамаса и либанског Хезболаха – био је неизречени важан циљ међународне конференције у Анаполису, сугерише се у данашњој анализи "Њујорк тајмса". Износи се, притом, и процена неименованог актера да су Арапи (сунитски) на скуп дошли "не због љубави према Јеврејима па ни према Палестинцима, већ због потребе стратешког савеза са САД против Ирана (шиитског)".

По тој верзији, власти арапских земаља страхују да би Техеран могао да се испостави као нови, кључни "усмеривач" збивања на Блиском истоку, користећи грешке САД, и да угрози тамошње поретке, који важе за, бар релативно, за савезнике Вашингтона. Потпору за такву тезу, аналитичар њујоршког дневника налази и у карактеристичним акцентима. Па преноси да израелски амбасадор при УН Дан Гилерман процењује како су "Арапи схватили" да су им главни проблеми "исламски екстремизам и персијска претња". У прилог таквом виђењу се сврставају и изјаве Абаса, који је нагласио како "очај и одсуство наде потхрањују екстремизам", и шефа саудијске дипломатије Сауда ал Фејсала да "застој у мировном процесу повећава привлачност екстремистичких идеологија".

И у претходним истраживањима је овде назначавано како скуп у Анаполису има два циља. Јавни – да се радом на стварању независне палестинске државе дође до "одрживог мира" на Блиском истоку, и тајни – да се зачне савез против Ирана, Хамаса и Хезболаха. Техеран је, притом, вишеструко осумњичен: Американци тврде да смера да направи атомску бомбу, Тел Авив подсећа на изјаву иранског председника Ахмадинежада да "Израел треба збрисати с мапе", док му многи пребацују да је подршком Хамасу унео раздор међу Палестинце а подршком Хезболаху дестабилизовао Либан.

Сличне критике су упућиване и Сирији која је, међутим, послала свог представника у Анаполис. На то је пристала тек кад јој је обећано да ће се међу темама наћи и њена Голанска висораван коју су окупирали Израелци, али се чују и слутње да је својим учешћем наговестила да не жели да због блискости са Ираном доживи да је изолују братски јој Арапи…

У таквим испреплетеностима, експерти махом оцењују да је "свакако вредан пажње" Бушов покушај да се од ратног вође претвори у предводника миротворства. Па макар то било и само у прилог "прању" његове биографије, поправљању учинка његове владавине пред судом историје и потпори његовим републиканцима да на изборима следећег новембра прођу боље него што им се предвиђа (победа демократа).

"Мир страха"

Или – како сажето поручује колумнисткиња њујоршког дневника Морин Дауд, персонализујући комбинаторику – шефица америчке дипломатије Кондолиза Рајс "не жели да буде Ирак, већ жели да буде палестинска држава". Хоће рећи – труди се да од минуса направи плус.

Њен колега и глобалиста Томас Фридман цитира шефа овдашњег дописништва сателитске телевизије "Ал Арабија" Хишама мелема који каже да је анаполиски пројекат "мир страха". Потом се набраја серија блискоисточних страхова, који се надовезују на многе зебње Американаца…

Укратко: договор присутних на конференцији у Анаполису, био је прожет стрепњом од – одсутних (Ирана, пре свега). Није искључено, међутим, да је тај наводно прикривени дрхтај само нова верзија правила да се решавање нараслих проблема у унутрашњим и спољним ситуацијама, потражи у одређивању "заједничког непријатеља".

--------------------------------------------------------------------------

Скандал у високом друштву Њујорка

Вашингтон, 28. новембра – Високо друштво Њујорка потресено је привођењем цењеног бродвејског продуцента Ентонија Маршала (83). Осумњичен је да је – поткрадао сопствену мајку Брук Астор, познату добротворку, која је прошлог августа умрла у 105. години.

Истражни органи тврде да је, уз помоћ свога адвоката, Маршал начинио низ злоупотреба присвајајући поприличне делове од мајчине имовине процењене на 200 милиона долара. У махинацијама је искоришћавао њено здравствено стање, погоршано Алцхајмеровом болешћу.

Наводи се, тако, да је узео два милиона долара провизије од продаје мајчине вољене слике, рекавши јој да се на то одлучио због њене беспарице. Присвојио је, кажу, и 52.000 долара да би исплатио капетана своје јахте…

Маршал пориче да је починио и један од низа деликта, за које би могао да буде осуђен на 25 година затвора. Извештачица листа "Ју Ес Еј тудеја" преноси да је процес против Маршала покренуо – његов син Филип.