Рупел, Бадинтер и осамдесет одсто републике (1)

Било је питање дана када ће непосредни извођачи радова за изградњу независног Косова пронаћи "креативно решење" којим би да ударе темеље новој албанској држави на Балкану. Креативност је показао, готово очекивано, Димитриј Рупел, словеначки министар спољних послова, који је у интервјуу за немачки "Франкфуртер aлгемајне цајтунг" (ФАЦ) на тему државности Косова лансирао "инсајдерско" откриће да је "Косово као провинција још за живота СФРЈ имало 80 одсто права републике", а сада "преговарамо само о осталих 20 одсто".

Рупел није образложио како је дошао до те цифре, односно размере 80:20 у корист републике, али зна да ће му партнери из ЕУ и САД веровати на реч, јер Словенија безмало две деценије свету намеће имиџ експерта за бившу Југославију, а нарочито за "српски менталитет с обзиром на то да су Словенци 70 година живели у истој држави са Србима".

Тако на "на мала врата" улази на сцену и Бадинтерова арбитража која је приликом распада СФРЈ отворила пут за признање тада новонасталих држава, под условом да су претходно биле републике. Пропагандни трик са "превођењем" Косова из покрајине у републику, у Рупеловој режији, треба да умири савест оних лидера из ЕУ који инсистирају на правном оквиру, који као смоквин лист треба да прекрије кршење међународног права у случају јужне српске покрајине. У то име је словеначки министар као круну личног, али и државног дугогодишњег пројекта отцепљења Космета од Србије "у завршници распада СФРЈ" баш за немачку публику посредно подгрејао Бадинтера. Занимљиво је да Рупел није ни помислио да то учини пар дана раније, када је одговарао на слична питања за словеначке новине, јер је знао да би код куће теже продао тезу којом би да пресуду Бадинтерове арбитраже, која се односила искључиво на републике (не и на "провинције") некадашње СФРЈ 1992.  којом су оне постале међународно признате државе – сада примени и на Космет.

Посебно је питање хоће ли овај маневар омогућити ЕУ да од Косова начини "уникат", статусно различит, рецимо, од Републике Српске? Јасно је да је баш зато Бадинтер, после 15 година, на овакав начин враћен у игру. Да подсетимо, претходница садашње ЕУ, некадашња Европска заједница (ЕЗ), већ на почетку распада СФРЈ дефинише свој однос и правила за признање нових држава, бивших република, насталих растакањем некадашње Југославије. То је арбитражно мишљење Бадинтерове комисије основане 27. августа 1991.

Закључци Бадинтерове комисије важни су колико за све некадашње републике бивше СФРЈ, укључујући ту и Србију, толико и за чланице ЕУ, иако мало ко зна да су темељи пресуде коју је послодавцима предочио Бадинтер, "позајмљени" из ере деколонизације афричког континента.

Мали и границе Србије

Организација афричког јединства је на врху одржаном у Каиру 1964. потврдила принцип који ће касније имати велики утицај и на одлуке којима се међународна заједница приклонила приликом отцепљења Словеније и распада СФРЈ. У Каиру су шефови држава позвали све афричке земље да "поштују границе које су постојале у тренутку њихове независности". Један од најбољих познавалаца међа афричких држава професор Јан Браунли у својој књизи "Афричке границе" објашњава суштину тадашњих одлука: "Да смо поништили колонијалне границе, онда бисмо морали да повучемо нове. А процес новог одређивања граница изазвао би хаос и угрозио мир. Чак и ако бисмо се договорили о принципима на којима би биле утемељене ревизије граница – још увек би настајали велики проблеми у моменту непосредне примене принципа у условима етничке и племенске различитости афричких држава".

Иако је у Африци и касније било ратова, наведено правило било је и остало један од главних стубова мира на црном континенту као и у свету. Када се распадала друга Југославија, то правило је већ било уграђено у међународно право, па су га тадашњи међународни посредници применили и током одлучивања о независности нових држава. У оквиру Мировне конференције за бившу Југославију основана је Бадинтерова комисија коју је чинило шест истакнутих уставних правника на челу са француским судијом Робертом Бадинтером; задатак комисије је био да одговори на неколико кључних правних питања.

На питање лорда Карингтона "да ли међе које разграничавају Хрватску, Србију и БиХ треба сматрати међународним границама?", Бадинтерова комисија је утврдила да ће се "демаркационе црте између Хрватске и Србије, или Србије и Босне, или између других независних држава, моћи мењати само на основу слободних и међусобних договора" и да, "ако не дође до договора, претходне границе добијају значење граница које штити међународно право".

Бадинтерова комисија је била веома јасна у образложењу овог става: "То је закључак који намеће принцип поштовања територијалног ,статуса кво’ а нарочито принцип ’uti possidetis juris qui’ који данас, иако је прво био примењен у решавању проблема деколонизације у Америци и Африци, представља принцип који има, као што је пресудио и Међудржавни суд, општу важност. Овај принцип нема карактер посебног прописа који није повезан са системом међународног права, већ представља општи принцип који је логично повезан са појавом стицања независности у којој се манифестује".