Понављање лудила без краја

„Бура” је сигурно један од најтежих Шекспирових комада за постављање на сцену, због своје неухватљиве чудноватости, вишезначне поетичности, сложеног претапања историје, мита, бајке, романсе, или, како пише Јан Кот, због унутрашње расцепљености, која до краја уопште не сраста.

Редитељ Андраш Урбан је тексту приступио редукционистички, отворено, условно, правећи кохерентну, уметнички заокружену представу, која представља огроман помак на репертоару нишког театра, али и реанимацију прилично умртвљеног позоришног живота на југу Србије (драматург Оливера Ђорђевић). Глумци нишког ансамбла коректно износе чврсто промишљен редитељски концепт, играјући на скоро сасвим голој сцени. Крајња шкртост сценографије, у духу елизабетанског театра, тачно подвлачи универзалност значења радње, њену густу метафоричност и горчину истине о непрекидном понављању историје, вечитости механизама отимања власти, безизлазном кругу прогонства и узурпације.

У представу је уведена група духова, нека врста хора, састављеног од осам жена, које коментаришу радњу, различитим, кошмарним, гласовима, крицима, дахтајима (Сања Крстовић, Снежана Петровић, Ивана Недовић, Весна Станковић, Јасминка Хоџић, Маја Вукојевић-Цветковић, Катарина Арсић, Нађа Недовић). Осим што је узбудљив на сензуалном плану представе (продубљује тензије и емоције), хор у први план извлачи ритуални, ирационални, митски аспект игре, функционишући као нека врста метафизичке опомене, претње, савести, казне. Овај поступак је ефектно средство подвлачења битног двоструког статуса радње у „Бури”, неопходне митске медијације стварности, која треба да преиспита грешке, како би све, можда, могло да почне изнова, очишћено од опште, језиве корумпираности.

Представа плени магичношћу и шармантношћу у приказивању Аријелових чуда, нежношћу у исцртавању односа између Фердинанда (Милош Анђелковић) и Миранде (Борјанка Љумовић), као и Проспера (Александар Михаиловић) и Миранде, али и низом других деликатних, поетичних, визуелно, кореографски, идејно инспиративних решења (сценски покрет Иштван Бичкеи). Заробљеног Фердинанда, на пример, довлаче у колицима из супермаркета, што је врло занимљиво решење које сугерише да је човек постао роба, обезвређено и јадно биће, само средство у остваривању индивидуалних, неумољиво себичних интереса. У неколико сцена Просперо се осталим ликовима обраћа

преко звучника, невидљив, што се може схватити као израз његове свемоћи – свуда је присутан као некакав орвеловски Велики брат. У једном сегменту те Просперове посредне, технокомуникације са Мирандом, она синхроно, хипнотички, отвара уста, као да говори његове речи, као да све то добро зна, што се може разумети као приказ идеје о окретању историје укруг, заробљености у репетативним циклусима покварених политичких игара. Будућност је, чини се, само репризирање трагичних ломова из прошлости, производ неискорењиве људске себичности.

У Урбановој представи су посебно наглашене функције двојице робова, несташног, ведрог и симпатично детињастог Аријела (Александар Маринковић) и анималног, наказног Калибана (Дејан Цицмиловић), односно њихове релације према Просперу, које проблематизују битан сукоб између природе и цивилизације. Дивљак Калибан је научен људском говору, дакле, говору колонизатора и узурпатора. Просперово напуштено острво, митски је простор имагинарне утопије, дивног новог света. Но, уместо невиности, имамо иронијско изобличење тог новог света, гомилу унакажених снова и рашчеречених шанси за нови почетак, чисто понављање грешака, лудила и злочина старога света. Без краја.