Митови јапанске Библије

Митови и легенде свих народа света имају много тога заједничког и стога је више него занимљиво упоређивати их, тражити њихов корен и веће или мање сличности. После објављивања књиге „Кођики”, издавачка кућа „Рад” је, у издавачком амбициозном програму који је испланирао доскорашњи директор и главни и одговорни уредник Симон Симоновић, остварила још једну веома важну књигу. Реч је о делу „Сунце и мач. Јапански митови у делу `Кођики`” из пера Данијеле Васић, младе асистенткиње за јапански језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Данијела Васић је своју књигу написала са намером да, како каже, читаоцима на овим просторима приближи најстарије сачувано дело јапанске књижевности, али и да укаже на сличности, многима непознате, између јапанске и српске митологије.

Које су основне идеје јапанске митологије записане у „Кођикију”?

„Кођики” (Записиодревнимдогађајима, 712) представља најстарији извор аутохтоне јапанске религије – шинто (пут богова). Ова древна религија подразумева постојање безброј богова (ками), којима влада Велика богиња Сунца, Аматерасу. То су генеаолошки повезани антропоморфни ликови људских особина и чудесних својстава. Али, постанком сваког од њих истовремено настаје и одређени фрагмент живе или неживе природе, имагинарна или цивилизацијска појава, на којунам указује име сваког камија.

Који су се антрополози, теоретичари митологије и религије највише занимали за „Кођики”, и зашто?

Осим јапанских, и бројни угледни научници широм света препознали су значај „јапанске Библије”. Међу њима свакако треба поменути чувене антропологе и митологе: Мирчу Елијадеа, Џејмса Фрејзера, Џозефа Кембела, Клода Леви-Строса, Е. М. Мелетинског, затим руског теоретичара књижевности Александра Веселовског или историчара религије, Тревора Линга. Њихови радови указују на чињеницу да се у делу „Кођики”, осим изворних митова јапанског порекла, налази и велики број елемената блиских суседним културама, али и традицијама народа који нису имали додира са древним Јапаном.

Полазите од сродности митова јапанске и индоевропске, посебно грчке митологије. Шта је највидљивије у том заједничком митолошком искуству?

Како бисмо илустровали те заједничке карактеристике, можемо издвојити два интернационална мотива присутна и у делу „Кођики”. Оба су позната по именима ликова из грчког мита. Један је мотив о Персефони, у којем кушање хране у свету мртвих узрокује немогућност повратка на „овај свет”. Други је орфејевски мотив о забрани гледања вољене особе, док је последица прекршаја – трајна раздвојеност.

Правите паралеле са српском митологијом. На које се домаће ауторе највише наслањате?

Проучавајући „Кођики” ја нисам учила само о јапанској књижевности и митологији, већ сам и на мени нов начин сагледавала српску народну књижевност. У томе су ми од велике помоћи били радови Наде Милошевић-Ђорђевић и Снежане Самарџије. Осим тога, са усхићењем сам открила дела нашег великог научника Веселина Чајкановића, о коме, на жалост, шира публика мало зна.

Раздвајате предања и бајке у корпусу српске грађе. Је ли то начин лакшег поређења са „Кођикијем”? Шта претеже?

Жанровске разлике између предања и бајки најједноставније је уочити на примеру мотива метаморфозе. У бајкама су метаморфозе важне за нарацију, њима се разрешавају конфликти или се помаже јунаку. У предањима су оне једини начин да се постигне циљ или да се објасне природне појаве и значај етичког кодекса. Чини се да сродности са јапанском грађом има више у предањима.

У чему су највеће сличности, односно подударности? Који су најчешћи мотиви који нас ’спајају’ – ватра, сунце, ђаво…

Највећа сличност између јапанске и српске традиције уочава се у преображавању антропоморфног у зооморфно обличје. Такав мотив може бити контекстуални део мотива брака са натприродним бићем, како у јапанском миту, тако и у бајкама типа „Змија младожења”. Занимљиво је и присуство мотива магичног бега. Јунак баца магичне предмете, који се трансформишу у препреке пред прогонитељима. Један од таквих предмета је чешаљ, а он је најчешће присутан и у српским бајкама. Мит о јунаку који спасава девојку од чудовишта неизбежно нас подсећа на легенду о светом Ђорђу. Такође, камен је једна од универзалних препрека која одваја свет мртвих од света живих. Из тог разлога су надгробни споменици од камена, како би спречили душе умрлих да се врате у свет живих.

А разлике?

Јапански и српски народ разликују се по културним, религијским и друштвено-историјским оквирима у којима су формиране националне књижевности. Насупрот политеистичком шинтоу, слојевитом српском традицијом доминира монотеистична хришћанска мисао, и ту леже главне различитости. Тако, на пример, у нашој традицији нема мотива о настанку житарица од делова раскомаданог тела богиње, распрострањеногширом азијског континента.

Занимљива је прича о томе колико се у јапанској, и у српској митологији слична магична својства приписују биљкама. Које су то ’заједничке’ биљке?

Сличних примера има, али је избор биља условљен особеностима одређеног поднебља. На обе стране помињу се две биљке које штите од злих духова: бресква и винова лоза. Лоза је код Срба света биљка и по предању настала је од крви из Божијег малог прста. Зато се њен род узима за причест.

Шта је са људском душом, њеним преобраћањем после смрти?

Јапански јунак Јамато Такеру после смрти се преображава у птицу, што се може тумачити као метемпсихоза. Српска традиција обилује веровањима да се човек по смрти преображава у неку животињу, у којој онда пребива душа умрлог. Према Чајкановићу, не само да је култ предака имао централно место у религији српског народа, већ је и цела стара српска религија настала из њега. Веза између мртвих и живих се никада не прекида, а душе предака имају у својој власти плодност земље, људи и стоке, и зато им се приносе жртве.

Једном речју, да ли нам је јапанска култура, ако се тако може поредити, заиста толико далека?

Бројни научници указивали су на подударности у веровањима различитих народа, објашњавајући то разним теоријама. Посебно је занимљиво када се обиље сличности и заједничких карактеристика нађе у традицијама географски удаљених нација, какав је случај са јапанским и српским народом.

То је нешто што увек изазива интересовање, зближава људе и уверава нас да се, упркос разликама, ипак можемо међусобно разумети.