Србија разговара: Случај Дубајић

Откако је државно тужилаштвo у Загребу 30. марта против Симе Дубајића поднело истражни захтев „због основане сумње” да је од краја маја до 5. јуна 1945. године  починио кривична дела против човечности и међународног права, односно „ратни злочин против ратних заробљеника”, ова тема заокупља велику пажњу јавности у Хрватској, али и у Србији.

Загребачки тужилац терети Дубајића да је „у циљу егзекуције ратних заробљеника и противно прописима међународног права, из њему потчињених јединица, оформио посебну групу војника” и организовао и руководио транспортом ратних заробљеника из Кочевја до места егзекуције на Кочевском рогу, где је „извршавајући његову заповијед, убијено најмање 13.000 ратних заробљеника чија су тијела побацана у природне јаме”.

Симо Дубајић је у поноћ 25/26. маја 1945. године добио хитну наредбу да на Кочевском рогу отпочне масовно стрељање заробљених усташа, за шта су се пријавили добровољци, а ликвидација је окончана 5. јуна. О свему томе Дубајић је сведочио у својој мемоарској књизи „Од Кистања до Кочевског рога”, која је објављена 2006. године.

,,Политика” је јуче у редакцију позвала Соњу Бисерко, председницу Хелсиншког одбора за људска права у Србији, и професора др Вељка Ђурића, историчара, да у дијалогу изнесу сопствено виђење покретања истраге против Симе Дубајића, али и да поразговарају о ширем кругу проблема које „случај Дубајић” покреће, због чега смо их пре започетог разговора упознали са неколико питања, унапред формулисаних из техничких разлога, за која смо сматрали да завређују пажњу јавности.

Политика: Да ли Сими Дубајићу треба судити или не?

Бисерко: Цео овај догађај треба посматрати у контексту у коме се то десило, и то хронолошки. То се све догодило на крају Другог светског рата, када су почињени ти масовни злочини широм старе Југославије. Само да подсетим на Јасеновац, који је вероватно највећи злочин који су починиле усташе. Те догађаје треба посматрати и у ширем, европском контексту, пошто се слично дешавало свугде где су нацисти напуштали одређене крајеве. Подсетила бих и на прогон Немаца из целе источне Европе, њих око 14 милиона, од којих је два милиона поумирало по разним логорима.

Наравно, злочин не застарева и увек злочине треба истраживати и о њима говорити. Нажалост, до сада нема адекватне литературе о злочину у Кочевском рогу. Стално се лицитира бројем жртава, није било неког валидног научног истраживања са навођењем пуних имена људи који су погинули. Сигурно је да ту има и оних који су невино изгубили животе.

Само да цитирам и председника Месића. Он је неколико пута био нападан због свог става према том злочину, јер је рекао да ће, „кад се утврде сва имена и презимена и тамо ићи на поклоњење”, али да не треба заборавити редослед злочина, оно што је претходило Кочевском рогу, који је био нека врста, рецимо, одмазде. Месић је био много критикован од десничарских, националистичких кругова у Хрватској и очигледно је да се све то поново покреће преко Дубајићеве књиге, где се сад оптужује и Милка Планинц и остали људи који су у то време тамо били актуелни. Међутим, мени је тешко да сад говорим колико та књига може да буде основ за било какво покретање оптужнице против Дубајића, с обзиром на то што књигу сада први пут видим, тако да се ограђујем од тога.

Залажем се да овај злочин буде темељно истражен, да постане део колективног памћења и сећања на оно што се дешавало, будући да на овај начин, без правог научног истраживања, догађај у Кочевском рогу постаје нека врста мита, лицитира се бројем жртава, као што је у крајњој линији случај и са Јасеновцем, где је тај број од 700.000 жртава више пута оспорен кроз разне научне радове, и у Хрватској и овде. Такве ситуације и те тачке остају врло важне, као референтне у грађењу новог модела сећања.

У свему томе постоји још једна јако важна тачка, с обзиром да су усташе ликвидиране у Кочевском рогу претходно враћене из Аустрије када су Енглези зауставили њихов продор ка западу. Својевремено је у Енглеској избио велики скандал када је изашла књига Николаја Толстоја, 1978. или 1979. године. То је врло брзо заташкано, а писац је имао много проблема због своје књиге, где је говорио о одлуци савезника да се Козаци и групације са Балкана врате у своје матичне државе. Знали су шта ће их тамо чекати, а то је важна компонента целе ове приче.

Ђурић: Ја сам против тога да се суди Сими Дубајићу. Сима Дубајић је био припадник Комунистичке партије Југославије, официр Народноослободилачке војске Југославије која има свог врховног команданта, као што и партија има свог генералног секретара. По командној одговорности треба судити тој личности. То је Јосип Броз.

Политика: Али онда би по командној одговорности требало судити и Черчилу, Рузвелту, Стаљину, јер је то била савезничка коалиција?

Ђурић: Вратимо се на домаћи терен. Зна се ко по командној одговорности одговара. У овом случају ниже командне одговорности су команданти армија, а ако бисмо ишли још ниже од Симе Дубајића, дошли бисмо до једног занимљивог податка…

Професор Ђурић је у том тренутку почео да износи низ тврдњи о фамилији госпође Бисерко не пружајући ниједан доказ за њих, после чега је она устала и напустила разговор…

* * *

Настојање ,,Политике” да и овога пута покаже како ,,Србија разговара” и о врло деликатним темама није уродило плодом. Потписници ових редова су уложили напор да разговор врате на тему дијалога, али нису успели. Као што је очигледно из снимљеног тока разговора, такво настојање изгледа да је унапред било осуђено на неуспех.

Професор др Вељко Ђурић је рекао то што је рекао, баш као што је то учинила и Соња Бисерко и у знак протеста прекинула своје учешће у јучерашњем разговору.

Сматрамо да оваквој врсти „дијалога” није место на страницама „Политике”, а читаоцима смо дужни бар да објаснимо оно што је била наша идеја, и за која питања смо мислили да могу да доведу до плодотворног сучељавања мишљења.

Ево тих питања:

– Да ли Сими Дубајићу заиста треба судити или не?

– Дубајић је као мајор ЈНА у Аустрији ухапсио целу усташку владу, изузев Анте Павелића. Ухапсио је и главнокомандујућег Хитлеровог генерала за Балкан, Александера фон Лера. Да ли покретање истраге има са тим некакве везе?

– У својој књизи „Од Кистања до Кочевског рога” Дубајић прецизно реконструише догађаје и именује учеснике догађаја због којих је против њега отворена истрага. У Хрватској јавности се поставља питање због чега није покренута истрага и против Милке Планинц, која је била политички комесар у Дубајићевој јединици, а данас мирно живи у Загребу. Како то коментаришете?

– Савезничке вође су захтевале немилосрдно кажњавање нациста и њихових сателита. Да ли и овај случај показује да се на то заборавља, да се прећуткује борба усташа на страни нациста и борба партизана на страни антихитлеровске коалиције?

– Да ли је покретање истраге против Дубајића диктирано и потребама дневне политике, унутрашњим врењима у Хрватској и у Србији, као и тренутним односима на релацији Загреб–Београд?

– Има ли све ово везе и са ширим контекстом, са препорукама Савета Европе који је пре неколико година изједначио злочине нациста и комуниста? Да ли такве препоруке затрпавају историјску истину песком заборава?

Слободан Кљакић
Марко Албуновић