Искушења „Болоње”

Студије јесу реформисане, али су и даље преоптерећене великим бројем испита. Финансијска помоћ неопходна за реформу није довољна. Много младих и даље напушта студије пре него што дође до дипломе, а факултети гледају пре свега сопствене просторне и кадровске могућности, а не образовне циљеве и потребе тржишта... Права мобилност студената и професора још није заживела, а мора да се унапреди и систем упоређивања и признавања диплома међу универзитетима.

Ово су само неке од тешкоћа са којима се суочавају земље у току болоњског процеса, према виђењу Ханса Петера Либинга, ректора Универзитета Хохенхajм у Немачкој, иначе стручњака за регион Балкана. Он је био један од учесника тродневног светског самита ректора универзитета, који је јуче завршен у Београду.

Шјур Берган (Савет Европе), члан „Болоња фолов ап групе”, оцењује да је упркос свим потешкоћама ово успех, јер се у овом тренутку чак 46 земаља креће у правцу заједничког европског простора 2010. године.

– Пређен је јако далеки пут, ако се погледа да су на почетку читаве приче 1998. године на Сорбони биле само четири земље, а да је већ наредне године у Болоњи ову идеју подржало 29 земаља – каже Берган и подсећа да је заједнички мотив за покретање реформе лежао у чињеници да студенти предуго студирају:

„Успели смо да се процес прошири и да се већи део високог образовања у Европи реформише. Важан моменат је и мобилност студената и професора, што знам да је вама тешко да схватите због виза, али и о томе се живо расправља”.

Говорећи о стандардима у образовању, он је појаснио да се увек морају гледати све околности у којима функционише један образовни систем, наводећи пример универзитета који можда не даје најквалитетније дипломе, односно стручњаке, али који је једини у одређеном региону и као такав представља једину могућност да млади стекну високо образовање.

На наше питање да ли је упознат са чињеницом да се у Србији део академске јавности противи Болоњском процесу, он одговара да је, гледајући на нивоу Европе, отпор академске јавности у неким земљама мањи, у неким већи, али да се највећи део академских заједница идентификује са циљевима Болоње. По његовом мишљењу, основни проблем у овом процесу тренутно су законски оквири, који се морају завршити, а потом долази на ред пракса.

– Ниједна земља у Европи не може себи да дозволи да буде ван овог процеса. Болоња јесте модел, али није исклесан у камену. Никада не можемо бити потпуно задовољни. Када је у питању ваша земља, са низом специфичности и једним тешким периодом иза себе, ја сам опрезни оптимиста и мислим да су пред вама добре могућности – истакао је Шјур Берган.

Проф. др Срђан Станковић, председник Националног савета за високо образовање, не воли израз Болоњски процес и каже да нам реформа високог образовања није наметнута, већ да је резултат наше потребе. Он је задовољан четворком коју смо добили за спровођење Болоње на универзитетима у Србији и тврди да је та оцена реална.

Он подсећа да је у Србији акредитација почела 2007. године и да у овом процесу учествује седам државних универзитета са 85 факултета, шест приватних универзитета (43 факултета) и 80 високих школа. По његовом мишљењу, ми смо нашли добру меру и када су у питању више школе, „јер није реч о томе да се неко казни, већ да се побољша квалитет”.

Проф. Станковић очекује да ће измене постојећег Закона о високом образовању, које су по његовој оцени „само исправљање неких мањих контрадикција”, бити усвојене у парламенту у септембру.

С. Димитријевић