Штрајк глађу у Фабрици „Партизан”

У крагујевачкој фабрици „Партизан” седамдесет радника штрајкује глађу. Плату у пуном износу нису примили осам, а доприноси им нису уплаћивани пет година. Власник фабрике је поручио да ће преговарати за неколико дана. Није написао: када добро изгладните, али то јесте мислио. Када изгладните пристаћете и на смањење плата, и на повећање пореза, и на одрицање од пензија, и на одрицање од разума. Узнемирена медијима држава је послала министра за рад и социјалну политику. Да није било једва заинтересоване јавности радници би могли да гладују у неометаној тишини као што су им у тишини отели фабрику и пет година стажа, и да без сведока наставе да се покривају поклоњеним ћебадима која миришу на нафталин. И, да, као сећање на срећна времена, показују не зарасле ожиљке настале у годинама тешког рада са сировом кожом. Да није било изнуђене пажње медија, држава, заузета плановима за спасавање богатства Мирослава Мишковића, не би ни препознала беду својих грађана који сивих, празних очију без наде гладују у управној згради фабрике. У неутаживој потреби да се шири „Делта” се према банкама задужила за девет стотина милиона, а добављачима дугује још четири стотине милиона евра. Читава српска привреда тако испуњава празнину једног човека, а држава тражи начине да његове дугове плати,али не и да му узме већинско власништво у империји коју спасава. Издржавајући трговца, произвођачи се задужују код банака, а да би се рате отплаћивале плате се смањују и радници отпуштају. Отпуштени и потплаћени радници неће имати чиме да купују у „Делтиним” маркетима, који без државног новца неће опстати. Тако живимо у свету у коме узрочник круга беде расте док се Србија смањује. За то време, министри обилазе новоотворене тржне центре и окупани светлом богатства насталог у мраку приватизације немају воље да се навикавају на помрчину управне зграде у којој на поду леже очајни радници и гладују. За то време, органима гоњења одраније познат Љубиша Буха Чуме, асфалтира путеве, а град Београд за четрдесет милиона губи луку вредну две милијарде евра. И још се радује што ће добити пар својих хектара преосталих након постизборне нагодбе са Мишковићем и партнерима. За то време, нико се не усуђује да затражи национализацију „Делте” или бар извуче закључак да никада више не смемо допустити једном човеку да од њега зависи привреда Србије. За то време, свако ко мисли да је штрајк глађу далеко од њега треба да поново размисли и да сам себи одговори има ли храбрости да ћути.