Štrajk glađu u Fabrici „Partizan”

U kragujevačkoj fabrici „Partizan” sedamdeset radnika štrajkuje glađu. Platu u punom iznosu nisu primili osam, a doprinosi im nisu uplaćivani pet godina. Vlasnik fabrike je poručio da će pregovarati za nekoliko dana. Nije napisao: kada dobro izgladnite, ali to jeste mislio. Kada izgladnite pristaćete i na smanjenje plata, i na povećanje poreza, i na odricanje od penzija, i na odricanje od razuma. Uznemirena medijima država je poslala ministra za rad i socijalnu politiku. Da nije bilo jedva zainteresovane javnosti radnici bi mogli da gladuju u neometanoj tišini kao što su im u tišini oteli fabriku i pet godina staža, i da bez svedoka nastave da se pokrivaju poklonjenim ćebadima koja mirišu na naftalin. I, da, kao sećanje na srećna vremena, pokazuju ne zarasle ožiljke nastale u godinama teškog rada sa sirovom kožom. Da nije bilo iznuđene pažnje medija, država, zauzeta planovima za spasavanje bogatstva Miroslava Miškovića, ne bi ni prepoznala bedu svojih građana koji sivih, praznih očiju bez nade gladuju u upravnoj zgradi fabrike. U neutaživoj potrebi da se širi „Delta” se prema bankama zadužila za devet stotina miliona, a dobavljačima duguje još četiri stotine miliona evra. Čitava srpska privreda tako ispunjava prazninu jednog čoveka, a država traži načine da njegove dugove plati,ali ne i da mu uzme većinsko vlasništvo u imperiji koju spasava. Izdržavajući trgovca, proizvođači se zadužuju kod banaka, a da bi se rate otplaćivale plate se smanjuju i radnici otpuštaju. Otpušteni i potplaćeni radnici neće imati čime da kupuju u „Deltinim” marketima, koji bez državnog novca neće opstati. Tako živimo u svetu u kome uzročnik kruga bede raste dok se Srbija smanjuje. Za to vreme, ministri obilaze novootvorene tržne centre i okupani svetlom bogatstva nastalog u mraku privatizacije nemaju volje da se navikavaju na pomrčinu upravne zgrade u kojoj na podu leže očajni radnici i gladuju. Za to vreme, organima gonjenja odranije poznat Ljubiša Buha Čume, asfaltira puteve, a grad Beograd za četrdeset miliona gubi luku vrednu dve milijarde evra. I još se raduje što će dobiti par svojih hektara preostalih nakon postizborne nagodbe sa Miškovićem i partnerima. Za to vreme, niko se ne usuđuje da zatraži nacionalizaciju „Delte” ili bar izvuče zaključak da nikada više ne smemo dopustiti jednom čoveku da od njega zavisi privreda Srbije. Za to vreme, svako ko misli da je štrajk glađu daleko od njega treba da ponovo razmisli i da sam sebi odgovori ima li hrabrosti da ćuti.