СРПСКО ЦЕПАЊЕ АТОМА

У време када су гусле биле једини јавни медијски сервис за издају на Косову оптужен је Вук Бранковић. Данас ће трагање за издајником бити отежано, не само због медијске плуралности, већ и из објективних разлога: жрвањ историје се убрзао, незахвалан посао гурања прстију у точак жрвња, како би се овај зауставио у мељави, припао је постпетооктобарској политичкој гарнитури, а ова може извадити довољно доказа да се није слагала с Милошевићевом политиком око Косова и шире, мада је сада била присиљена да помало личи на њега.

Друга је ствар што ће се ради изборног резултата трагати за издајником. Објективно, он не постоји. Свет је некако прекомпонован на нашу штету и сада нам је остало да се бавимо дисциплином "контроле штете" а без јасног доказа да смо одшколовали менаџере за ову тешку дисциплину.

Око косовских преговора, мање-више, све је јасно и после бањских сусрета у Аустрији. Српска и албанска делегација дошле су на ту завршну рунду без неког маневарског простора, а поштења ради требало би рећи да од када је "тројка" преузела ствар у своје руке то је најпре личило на преговоре унутар неједнакостраничног троугла који чине Америка, Европа и Русија, док су високе делегације Срба и косметских Албанаца ту биле тек, намерно претерујем, икебана.

Не бих се, ипак, пре времена бавио исходом процеса, а још мање високом политиком којом се овде најчешће баве они на које се односи анегдота о два чобанина који су се срели на врху планине, па кад су сели и запалили по цигар дувана, један је упитао другог: "Хоћемо ли данас о руском или јапанском цару?"

Рекао бих да је наш "цар го" и да ће негде на пролеће Албанци с Косова прогласити независност мимо Савета безбедности УН, да ће њу већина света признати, а нама ће остати правни основ за оспоравање легитимитета ове творевине. Ово је редуциран резиме који не обухвата све нијансе аранжмана и још мање обухвата све опасности које он собом доноси и које су непредвидиве, по обиму, значају, па и могућној бруталности, чак и када се направи прецизан инвентар тих опасности.

Сигурно је рано говорити за јавност о "плану Б" уколико тако нешто постоји, али озбиљно управљање кризом подразумева да су озбиљни политичари смислили неки план управљања. Позивање на правду и право ту ће бити од користи, али мале користи. Реч је о потреби да се припреми читав низ координарних акција и мера о чему је издат налог свим владиним министарствима, а нама остаје да се бринемо хоће ли те мере распламсати кризу и угрозити спољнополитичку позицију Србије и унутрашње реформске процесе или ће, у датим неповољним условима, обезбедити стабилан пут за друштвене реформе и интеграције.

Делим забринутост оних који мисле да нам једна врста егоцентричности може замаглити реалан поглед на свет и догађаје у њему. Однекуд су људима увртели у главу да се европска, па и светска политика врти око нас, као неке централне силе у југоисточној Европи, што није тачно и што је опасно.

Спознаја о сопственом значају и величини неопходна је човеку и кад управља само својом породицом, а камоли кад управља државом.

Не бих да плашим читаоце, али за крај ћу ипак да цитирам Љубомира Кљакића, помоћника министра за Косово и Метохију: "Ако балканско полуострво као медијалну структуру визуелизујемо и представимо у облику атома, видећемо да на тој једноставној слици Србија заузима место атомског језгра. А као што знамо, уколико се неко атомско језгро подвргне третману цепања, односно фисије, онда је последица ослобађање неизмерне количине неконтролисане деструктивне енергије. И обрнуто, уколико се атомско језгро подвргне поступку фузије, онда се ослобађа такође неизмерна али контролисана, недеструктивна енергија. Другим речима, уколико се у складу са тенденцијом успостављања светске корпоративне империје Република Србија подвргне поступку цепања, односно фисије, широм света биће ослобођена неизмерна количина неконтролисане деструктивне енергије..."

Надам се да је влада у име пореских обвезника од министарстава тражила нешто озбиљније него да се аматерски баве физиком.