Ожиљци од љубави

Да је двадесетдвогодишња С. Е. знала да ће „исписивање” имена бившег дечка дуж леве руке, на часу биологије пре седам година, оставити ожиљке због којих данас не може да носи мајице кратких рукава, никада то не би урадила. Неколико година касније и сто километара северније, у Вршцу, њена вршњакиња Ивана ових дана свесно планира да јој друг жилетима уреже звезду на рамену како би остао ожиљак, уверена да је то „само украс на телу”.

С њом се слаже и њен суграђанин, В. К., млади, „самоуки уметник” који се бави такозваном скарификацијом. Занат је испекао на сопственом телу и први ожиљак у облику слова „икс” направио је себи на бутини. Од тада свега десетак људи имало је храбрости да се подвргне овом болном захвату.

– Скарификација нема везе са самоповређивањем, то је нешто потпуно друго. Прављење ожиљака је природни украс, као улепшавање или шминкање и чини ме срећним то што могу да учиним да се неко осећа лепо. Зато тај рад и не наплаћујем – каже наш саговорник.

В. К. објашњава да су основне врсте скарификације прављење ожиљака, жигосање опекотинама или врућим предметима, сечење хируршким ножем који иде и до четири милиметра у дубину, или чак и уклањање коже са тела.

– Сам чин прављења ожиљака је изузетно болан, јер се ради без анестезије. Боли и одржавање ране зато што је поента у томе да се продужи зарастање ожиљка како би био што рељефнији. После тога четкицом за зубе или лимунском киселином рана се иритира наредних месец и по дана како би се добио жељени ефекат – објашњава наш саговорник и додаје да он у томе не види садистичку, већ еротску ноту, јер, док ради на исцртавању ожиљака, ниво адреналина је изузетно висок.

Иако је уверен да чини добра дела, свестан је тога да се сваки пут кад узме скалпел у руке нађе с друге стране закона, па због тога и не жели да му се име помиње у новинама. Чуо је да се овим видом „украшавања” тела бави још један момак из Београда, али колегу није лично упознао.

Иако многи случајеви самоповређивања у Србији остају незабележени, психијатри сматрају да је то врло честа појава, углавном узрокована неким психичким поремећајем. Како наводи Војислав Ћурчић, психијатар-психоаналитичар из болнице „Др Драгиша Мишовић”, мањи број младих у периоду адолесценције има значајне проблеме и не налази решење за њих, што се углавном манифестује импулсивношћу и депресивношћу.

– Када напетост достигне степен неподношљивости прелази у насилно понашање према другима. Међутим, како се тиме не решавају узроци, нервоза поново расте и изазива нову реакцију. Ако су адолесценти уз то и депресивни, онда се најчешће самоповређују. Сечење подлактица жилетима, стаклом или неким другим оштрим предметом, печење цигаретама, злоупотреба алкохола, дрога, само су неки од начина да млади побегну од проблема – објашњава доктор Ћурчић.

Узроци оваквог понашања, по његовим речима, могу бити различити. Од љубавних проблема који се завршавају раскидом до породичних свађа.

– Постоје и блажи облици самооштећења. То су изрезивања различитих знакова, симбола или имена на сопственом телу. Издржавање бола треба да буде доказ привржености, а пре свега трајности и оданости значајној идеји или особи којој је намењена. Адолесценти су склони снажним емоцијама и идеализацијама па имају идеју и желе да овековече нешто што им је у неком тренутку изузетно важно и што им се чини или што би желели да траје доживотно – истиче доктор Ћурчић.

Жарко Требјешанин, професор психологије, подсећа да је процес украшавања тела изрезивањем различитих знакова изузетно стар и да се јавља код неких примитивних племена где се то ради ритуално кроз обреде.

– Ово што се данас ради је један вид самоукрашавања. Особа која то чини уопште не мисли да се самоповређује, јер млади мењају тело с циљем да буду привлачнији. Друга ствар је што је та „мода” данас веома ризична, јер жилети и игле који се користе могу изазвати врло опасне инфекције. Прављење ожиљака није безопасно, можда изгледа као нешто што је привлачно, али никако није наивно. То је неки облик конформизма, само један од начина да покажу да припадају групи – истиче професор Требјешанин, постављајући питање шта је следеће на шта ће млади људи пристати и да ли за лепоту заиста треба толико да се пати?