Обамина турнеја

Европска турнеја Барака Обаме потврдила је његова ранија обећања да ће се у спољној политици ослањати на прагматизам уместо на идеологију, на дипломатију и сарадњу уместо на командовање. То му је помогло да више-мање успешно прође минска поља три велика самита која су тек овлаш била прекривена дипломатским протоколом.

Свестан колико је Европа једва чекала да види леђа арогантном Џорџу В. Бушу, понет „обаманијом” која је настала и пре него што је ушао у Белу кућу, амерички председник је шармирао и, за разлику од претходника, није доцирао већ слушао.

Усмерен ка изласку из светске кризе, рушењу наслеђеног „зида поделе” између САД и Европе, поправљању односа са Русијом и Кином, Обама је посетио пет земаља, одржао три говора, имао директне сусрете са близу двадесетак државника и најмање седам конференција за новинаре.
Побрао је много аплауза, мада кући носи вероватно нешто мање конкретних резултата него што је очекивао.

Обамин европски деби почео је коктелом код британске краљице и вечером у Даунинг стриту 10 по менију Џејмса Оливера, чија је гастрономска алхемија помогла да лидери Г-20 постигну договор о начину изласка из глобалне кризе.

Договор је постигнут умногоме захваљујући Обами и његовом посредовању између председника Француске и Кине. Био је спреман да прихвати сугестије Париза и Берлина и показао да може да одступи од тврдог инсистирања на англосаксонском моделу.

Шта ће на то рећи Американци притиснути рецесијом и опхрвани песимизмом због Обаминог спасилачког плана, тема је с којом ће се суочити када се врати у Вашингтон.

Демонстрације по Лондону и Стразбуру доказ су да незадовољство Вашингтоном није нестало, али оно би – без Обаме, и у временима рецесије коју је Америка извезла у свет – свакако било веће да није говорио о неопходности заједничког супротстављања глобалној кризи.

Аплаузима је дочекан када је рекао да се ставови на две стране Атлантика приближавају на тему глобалних климатских промена које је његов претходник тврдоглаво игнорисао.

Потврдио је да жели ново трансатлантско партнерство са Европом. „Америка се мења, али не може само Америка да се мења”, поручио је свестан да му је активна подршка Европе потребна у суочавању са кризом, климатским променама, ширењем нуклеарног оружја, тероризмом.

Све је, у тренутку када му је Северна Кореја лансирала пешкир у лице, изненадио позивом да се створи свет без нуклеарног оружја. Био је мекши у вези са спорним америчким ракетним штитом који се инсталира у Пољској и Републици Чешкој најављујући да би пројекат који нервира Русе могао да се ревидира уколико се поправе односи са Ираном, на чему ради.

Са шефом Кремља се договорио о обнови преговора о смањењу нуклеарног арсенала који потиче из времена „хладног рата”. Са кинеским председником успоставио је стратешки и економски дијалог. Ове године путоваће и у Москву и у Пекинг.

Само донекле је дезактивирао сукоб са НАТО савезницима око Авганистана и Пакистана који сматрају да је Обама преагресиван, али понајвише захваљујући Американцу избегнуто је да се самит на 60. годишњицу алијансе претвори у скандал. Убеђивањем турског премијера да одустане од противљења избору новог генералног секретара спасао је француског председника и немачку канцеларку.

Дипломатски прецизно, Анкару је одмах потом, на самиту САД–ЕУ у Прагу, наградио отвореном подршком за улазак у Унију апелујући на Париз, мада је Француска поново потврдила своје снажно противљење турском чланству.

Потом је отпутовао за Турску, у посету која ће свакако раскравити читав исламски свет коме се Америка толико замерила Бушовим интервенцијама и „крсташким” ратовима против тероризма. Све утицајнија Турска неопходна је због Авганистана и Ирана.

Да ли је, после 70 дана у Белој кући, Обама променио Америку и променио односе Америке са светом, како је то рекао британски премијер Гордон Браун. Први наговештаји су охрабрујући, за дубље закључке прерано је.