Obamina turneja

Evropska turneja Baraka Obame potvrdila je njegova ranija obećanja da će se u spoljnoj politici oslanjati na pragmatizam umesto na ideologiju, na diplomatiju i saradnju umesto na komandovanje. To mu je pomoglo da više-manje uspešno prođe minska polja tri velika samita koja su tek ovlaš bila prekrivena diplomatskim protokolom.

Svestan koliko je Evropa jedva čekala da vidi leđa arogantnom Džordžu V. Bušu, ponet „obamanijom” koja je nastala i pre nego što je ušao u Belu kuću, američki predsednik je šarmirao i, za razliku od prethodnika, nije docirao već slušao.

Usmeren ka izlasku iz svetske krize, rušenju nasleđenog „zida podele” između SAD i Evrope, popravljanju odnosa sa Rusijom i Kinom, Obama je posetio pet zemalja, održao tri govora, imao direktne susrete sa blizu dvadesetak državnika i najmanje sedam konferencija za novinare.
Pobrao je mnogo aplauza, mada kući nosi verovatno nešto manje konkretnih rezultata nego što je očekivao.

Obamin evropski debi počeo je koktelom kod britanske kraljice i večerom u Dauning stritu 10 po meniju Džejmsa Olivera, čija je gastronomska alhemija pomogla da lideri G-20 postignu dogovor o načinu izlaska iz globalne krize.

Dogovor je postignut umnogome zahvaljujući Obami i njegovom posredovanju između predsednika Francuske i Kine. Bio je spreman da prihvati sugestije Pariza i Berlina i pokazao da može da odstupi od tvrdog insistiranja na anglosaksonskom modelu.

Šta će na to reći Amerikanci pritisnuti recesijom i ophrvani pesimizmom zbog Obaminog spasilačkog plana, tema je s kojom će se suočiti kada se vrati u Vašington.

Demonstracije po Londonu i Strazburu dokaz su da nezadovoljstvo Vašingtonom nije nestalo, ali ono bi – bez Obame, i u vremenima recesije koju je Amerika izvezla u svet – svakako bilo veće da nije govorio o neophodnosti zajedničkog suprotstavljanja globalnoj krizi.

Aplauzima je dočekan kada je rekao da se stavovi na dve strane Atlantika približavaju na temu globalnih klimatskih promena koje je njegov prethodnik tvrdoglavo ignorisao.

Potvrdio je da želi novo transatlantsko partnerstvo sa Evropom. „Amerika se menja, ali ne može samo Amerika da se menja”, poručio je svestan da mu je aktivna podrška Evrope potrebna u suočavanju sa krizom, klimatskim promenama, širenjem nuklearnog oružja, terorizmom.

Sve je, u trenutku kada mu je Severna Koreja lansirala peškir u lice, iznenadio pozivom da se stvori svet bez nuklearnog oružja. Bio je mekši u vezi sa spornim američkim raketnim štitom koji se instalira u Poljskoj i Republici Češkoj najavljujući da bi projekat koji nervira Ruse mogao da se revidira ukoliko se poprave odnosi sa Iranom, na čemu radi.

Sa šefom Kremlja se dogovorio o obnovi pregovora o smanjenju nuklearnog arsenala koji potiče iz vremena „hladnog rata”. Sa kineskim predsednikom uspostavio je strateški i ekonomski dijalog. Ove godine putovaće i u Moskvu i u Peking.

Samo donekle je dezaktivirao sukob sa NATO saveznicima oko Avganistana i Pakistana koji smatraju da je Obama preagresivan, ali ponajviše zahvaljujući Amerikancu izbegnuto je da se samit na 60. godišnjicu alijanse pretvori u skandal. Ubeđivanjem turskog premijera da odustane od protivljenja izboru novog generalnog sekretara spasao je francuskog predsednika i nemačku kancelarku.

Diplomatski precizno, Ankaru je odmah potom, na samitu SAD–EU u Pragu, nagradio otvorenom podrškom za ulazak u Uniju apelujući na Pariz, mada je Francuska ponovo potvrdila svoje snažno protivljenje turskom članstvu.

Potom je otputovao za Tursku, u posetu koja će svakako raskraviti čitav islamski svet kome se Amerika toliko zamerila Bušovim intervencijama i „krstaškim” ratovima protiv terorizma. Sve uticajnija Turska neophodna je zbog Avganistana i Irana.

Da li je, posle 70 dana u Beloj kući, Obama promenio Ameriku i promenio odnose Amerike sa svetom, kako je to rekao britanski premijer Gordon Braun. Prvi nagoveštaji su ohrabrujući, za dublje zaključke prerano je.