Велика игра нејаког председника

Прошлог петка на улицама Кијева осванули су необични плакати са слоганом „Пројект Русија” исписаним на језицима народа бившег Совјетског Савеза. Сами по себи можда и не би привукли особиту пажњу да на њима није исцртана и мапа некадашње совјетске империје, са свим припадајућим републикама, укључујући и – Украјину.

Ко стоји иза „Пројекта Русија” и да ли он представља скривени позив на обнову СССР-а, од чега овдашњи политичари отворено зазиру, за сада се не зна. Ипак, многи су га протумачили као поруку Москве украјинском државном врху да води рачуна о томе ко је главни газда у региону. И све то, наводно, због недавног договора Кијева и Брисела о реконструкцији украјинског гасовода.

Ако се, међутим, цела прича спусти на ниво украјинске свакодневице, тешко је отети се утиску да су спорни плакати, као и једнако спорно тумачење њихове поруке, мање у функцији борбе за гасовод а више специфичан увод у предстојећу изборну сезону која би у бившој совјетској републици могла да почне већ крајем маја. Наиме, после прошлонедељне одлуке Врховне раде (парламента) да за три месеца „скрати” мандат актуелног шефа државе Виктора Јушченка, свака порука, поготово она која носи нејасно значење, аутоматски бива стављена у контекст предстојећих политичких обрачуна. „Пројект Русија” у том смислу чак и не оставља много простора за различита тумачења.

Заборављени импичмент

Подсетимо, украјински парламент је пре десетак дана огромном већином гласова (401 од 422 присутна депутата) донео одлуку да се наредни, редовни, председнички избори одрже 25. октобра ове године. До поменуте одлуке као датум избора фигурирао је 17. јануар 2010. Али, како се испоставило, Јушченков садашњи петогодишњи мандат извире из устава који је важио 2004. и по њему мора бити и окончан. У складу са наведеним и парламент је дужан да нове изборе распише најмање 130 дана пре изласка грађана на биралишта.

Овом одлуком практично је стављена тачка и на спекулације о могућем превременом уклањању Јушченка са власти. Његов, евентуални, импичмент био је последњих месеци једна од главних страначких прича у Украјини и често је помињан, како са стране премијерке Јулије Тимошенко тако и са стране опозиције, предвођене Партијом региона Виктора Јануковича.

Иако је избегао даље натезање са депутатима о томе да ли земљу води како треба или не, Јушченко дефинитивно не може да буде задовољан убрзавањем предстојећег расплета. Његова позиција лидера нације толико је руинирана (поверење му исказује мање од пет одсто грађана), да о останку на садашњој функцији, једноставно, не може ни да сања. Председник је свестан своје непопуларности, али неочекивано скраћивање мандата могло би да га омете у организовању недовршених послова. А њих је доста и на унутрашњем и на спољном плану.

Како би спасао барем нешто од онога што је задобио у „наранџастој револуцији” 2004, Јушченко је поставио услов: избори за шефа државе – „да”, али заједно са парламентарним.

Јушченкови адути

Председникова логика је јасна: једино кроз изборе за Врховну раду страначки блок Наша Украјина, који он предводи, може да задржи и можда и ојача позицију у парламенту, наравно, као коалициони партнер неке од великих партија. Уосталом, на такве комбинације шеф државе је одавно навикао. Овакво размишљање није без основа, пошто ни Јануковичева Партија региона ни Блок Јулије Тимошенко не могу да рачунају да ће сами освојити већину довољну за формирање владе. И једнима и другима ће требати коалициони партнер, па зашто то не би био – Јушченко.

У тој игри украјински председник има и неке адуте које други не могу да извуку из рукава: може да рачуна на утицајне (и богате) пријатеље са Запада који ће свакако тражити противтежу проруски настројеном Јануковичу или прагматичној популисткињи Тимошенковој. Зависно од тога ко се у трци за парламент буде окитио ореолом победника.

Са друге стране, Јушченко зна да Јануковичу и Тимошенковој предстоји уплитање у немилосрдну битку за председничку фотељу. Двоје поменутих такве амбиције никада нису скривали. У овом окршају биће свакако коришћени и методи који на парламентарном плану не дају одговарајуће резултате, пошто се не фокусирају на једну личност. Мисли се, пре свега, на којекаква међусобна оптуживања, најниже могуће ударце, изношење прљавог веша, медијске хајке... У сваком случају, ко год да победи биће довољно изможден да ће му помоћ и савети досадашњег шефа државе и његових спонзора, барем на почетку мандата, бити и те како добродошли. А биће добродошли и пораженом. Па где упали...

Другим речима, даља судбина Виктора Јушченка зависиће, пре свега, од његове вештине. А лидер „наранџасте револуције” је прекаљен борац.