Пламен који још увек светли

Свака година у историји савремене музике има своје блиставе моменте и носи нешто специфично. Ипак, бројни музички критичари, бендови, публика и угледни магазини широм планете слажу се у констатацији да се једна година донекле издваја од осталих. Реч је о чувеној 1969. Ако је 1968. година у политичком смислу била једна од најутицајнијих од завршетка Другог светског рата, онда је то у погледу музике свакако била 1969. Симболични пламен упаљен пре четрдесет година и данас осветљава пут многим ауторима и саставима који, пак, на свој начин стварају нове странице музичке историје.

Тешко је навести све албуме објављене током те године – и то не било какве, већ оне који су ушли у легенду. Квалитет и квантитет бендова и извођача који је обележио тај период такође је импресиван. Фестивали, концерти и турнеје појединих састава привлачили су на стотине хиљада људи и редовно били на насловним страницама дневних листова...

Ову годину обележио је почетак краја „Битлса”. Максимално продуктивни, као и већина бендова у то време, Ленон, Макартни, Харисон и Стар објавили су два албума, „YellowSubmarine”, и „AbbeyRoad” (који је на првом месту топ листи провео „скромних” 17 недеља, рачунајући само Велику Британију) и снимили већину песама за „LetitBe”, њихов последњи студијски албум, објављен 1970. Ова година била је сведок и њиховог последњег јавног наступа, на крову властите издавачке куће „Епл”.

Некако у исто време, њихови највећи музички ривали, састав „Ролингстонс”, грабио је пут ка зениту своје славе (док неки тврде да се он управо и десио чувене 1969). Њихов гитариста и суоснивач Брајан Џонс пронађен је мртав у базену своје куће, 3. јула. Џонс је само неколико месеци раније „отпуштен” из групе, а на његово место доведен је Мик Тејлор. „Стонси” крајем 1969. објављују чувени „LetitBleed” албум, и најављују еру својих „класика” објављених током седамдесетих година 20. века. Џегер, Ричардс и екипа су већ те године били толико велики да су себи дозволили луксуз да не учествују на, по мишљењу многих, највећем музичком фестивалу свих времена – „Вудстоку”, у августу 1969. Њих је, са друге стране, само на концерту у лондонском Хајд парку (јул) и контроверзном наступу на „Алтамон” фестивалу у децембру (симболично названом „Вудсток западне обале”) укупно видело 700.000 људи.

„Алтамон” је такође ушао у историју музике, нажалост највише по инцидентима изазваним насилничким понашањем „Анђела пакла”, чувене бајкерске организације, коју су „Стонси” за овај догађај изнајмили као обезбеђење. Низ инцидената кулминирао је убиством једног од фанова славних музичара, Мередита Хантера, кога је у првим редовима публике ножем усмртио један од чланова „Анђела”, мислећи да он намерава да изврши атентат на неког од чланова групе. Чак ни четири деценије касније у потпуности није расветљена мистерија да ли је Хантер заиста умро од последица рањавања или претеране количине наркотика која му је, приликом обдукције, пронађена у крви.

Џентлменско музичко ривалство између „буба” и „камења” у најпозитивнијим смислу утицало је на формирање укуса безброј поп и рок бендова и публике која је, попут спортских навијача, углавном била подељена у два табора, од којих је сваки страствено бранио боје својих идола.

(/slika2)У поменутој години „Цепелини” су објавили прва два албума, са којима су у кратком року стекли планетарну популарност. Уз своје колеге из састава „DeepPurple” (који су такође дискографски били активни пре четрдесет година) и састава „BlackSabbath” (формираног на прелазу 1968. и 1969), „Цепелини” су у својој музици подстакли експанзију хард рок и хеви метал звука у наредној деценији.

Наступи Елвиса Прислија у хотелу „Интернационал” у Лас Вегасу били су распродати рекордних 57 пута узастопно.

Љубитељи „Мотаун” звука такође су уживали у овој години. Наравно, не без разлога – неке од својих најзапаженијих албума или синглова објавили су Стиви Вондер, Дајана Рос, „TheJackson 5”, „TheFourTops”, Марвин Геј, Арета Френклин…

Величању гитаре као неизоставног рок инструмента допринели су и Џими Хендрикс и Карлос Сантана. „Сантана” је уједно и име првенца чувеног гитаристе мексичког порекла. Објављен у августу, албум је за само неколико месеци постао интегрални део колекције љубитеља квалитетног блуз-рока.

Практично бескрајну листу допуњују албуми Боба Дилана, Џонија Кеша, Дејвида Боувија, Чака Берија, Елтона Џона, Нила Јанга, Џејмса Брауна, Џенис Џоплин, Френка Синатре, састава „Пинк флојд”, „Бич бојз”, MC5, „Крим”, „CreedenceClearwaterRevival”, „TheDoors”, „TheStooges”...

Жанрови као што су панк и нови талас настали су у другој половини седамдесетих, али на посредан начин свој почетка „дугују” управо 1969. Наиме, ова година отворила je пут доминацији симфо-рока, с једне, и диско музике, с друге стране, половином седамдесетих 20. века. Многи млади извођачи и бендови те епохе, револтирани чињеницом да на тржишту доминира „тешка” или „глупа” музика, како су је тада називали, одлучили су да у новом, бунтовничком стилу, отворе поглавље нове ере.