„Скоро Француска” и „као Немачка”

Односи између Србије и Хрватске почели су да отопљавају. Разлози се дају наслутити, али њихова поткрепљеност није јасна. Две државе које се диче својим значајем и могућностима међусобне сарадње, раздвајају контроверзни рат из друге половине 1991. године, тешки ратни злочини, нерешена успомена геноцида над српским народом у НДХ, чињеница да су Срби из Хрватске и данас најбројнија прогнаничка популација у Европи, а Србија је још увек 13. држава света по броју избеглица... Пошто се садашње владе неуверљиво диче како су раскинуле са прошлошћу (мада: хрватски премијер био је шеф кабинета „оца домовине”, а у Србији друга личност државе и други министар владе макар и формално још увек верују да је Слободан Милошевић највећи Србин после вожда Карађорђа) - треба рећи да је Хрватска у међувремену признала независност Косова, прекршивши тако онај сасвим лабави принцип којим је оправдавала рат који је водила за границе, а против српског народа. Хрватска је 2008. успела и да дочека да се Међународни суд прогласи надлежним по њеној тужби против Србије за геноцид. Србија је, са прагматично-политикантским деценијским закашњењем, поднела противтужбу.

Да ли су ово основе добросуседства и заједништва? Током историје многе међусобно зараћене државе имале су боље и складније међусобне односе. Српске власти, међутим, имају друге приоритете. Њихова искреност према Косову не разликује се много од Милошевићевог разумевања Крајине. Не би, иначе, враћале амбасадоре у Вашингтон и европске престонице, а истовремено протеривале црногорског и македонског представника. Слично је и са контратужбом: кажемо да смо оштећени и невини, а нудимо нагодбу. Србија је, међутим, суочена са тешкоћама: њен застој у европским интеграцијама је дугорочан, траје већ четири године (од добитка Студије изводљивости), има огроман буџетски мањак и сведок је застоја политичких и кризе економских реформи. Хрватска има извесних мука са даљим европским интеграцијама, Словенија је активно и упорно фрустрира око граничних питања... И Београд и Загреб, дакле, имају потребу да се покажу пред Бриселом и докажу како доприносе стабилности у региону, а посебно у БиХ.

Србија нема дефинисану политику према Хрватској. Јасно је да политички статус и права српског народа нису на листи приоритета осим уколико немају хуманитарну (избегличку) или дневнополитичку димензију. Посета Драгољуба Мићуновића Загребу и инсистирање на значају који би имало уступање хрватских превода докумената важних за европске интеграције представили суСрбију као површну и неусредсређену.

Хрватска, међутим, има јасан политички рачун: поред сопственог значаја у региону, спомињањем питања границе на Дунаву показује алтернативу словеначкој искључивости, а ништа не жртвује. Кад је реч о осталим питањима, од Босне и претњи хрватске окупације Републике Српске до станарских права прогнаника, нисмо чули ништа ново. Санадерова посета довела је до успостављања некакве сарадње око европских интеграција и Меморандума из области језика и књижевности. У вези са меморандумом треба рећи да није јасно ни да ли је реч о „језику” или „језицима”, као ни какав је то документ ако до сада „није било конкретније сарадње Министарства (просвете) са Хрватском (...), односно припадницима српског народа у овој држави”.

Србија и Хрватска несумњиво нису балканска Француска и Немачка. Поменуте две државе међусобно је упутило јединство у поразу. Прва је поражена 1940, друга 1945. године. Прва је претендовала на политичку, а друга на економску доминацију у Европи. Област њихових спорова (Алзас) постала је средиште европских установа... Хрватска жели и има разлога да очекује вођство у јужнословенском свету у наредним деценијама. Србија је поражена и из пораза не зна да изађе. Да је Србија значајно напредовала од лошег стања у ком је идејно и програмски била током деведесетих година претходног столећа, питање статуса српског народа у Хрватској и прогнаника било би кључно, а обнова аутономних котара које је Хрватска обећала постало би кључна одредница међусобних политичких односа. Такође, реципроцитет једини је предуслов повратка на стандард у привредним и другим односима из 1990. године.

Све ово као да посебно не занима наше политичаре. Славни балканолог Трајан Стојановић избројао је чак шест политичких генерација у новијој историји Хрватске које су према Србима и Србији, у прагматичном смислу, имали сасвим различит однос. Рекао бих да се традиција наставља. Незаинтересованост и несталност Србије, такође, стара је и дугорочна појава.Напредни клуб