„Skoro Francuska” i „kao Nemačka”

Odnosi između Srbije i Hrvatske počeli su da otopljavaju. Razlozi se daju naslutiti, ali njihova potkrepljenost nije jasna. Dve države koje se diče svojim značajem i mogućnostima međusobne saradnje, razdvajaju kontroverzni rat iz druge polovine 1991. godine, teški ratni zločini, nerešena uspomena genocida nad srpskim narodom u NDH, činjenica da su Srbi iz Hrvatske i danas najbrojnija prognanička populacija u Evropi, a Srbija je još uvek 13. država sveta po broju izbeglica... Pošto se sadašnje vlade neuverljivo diče kako su raskinule sa prošlošću (mada: hrvatski premijer bio je šef kabineta „oca domovine”, a u Srbiji druga ličnost države i drugi ministar vlade makar i formalno još uvek veruju da je Slobodan Milošević najveći Srbin posle vožda Karađorđa) - treba reći da je Hrvatska u međuvremenu priznala nezavisnost Kosova, prekršivši tako onaj sasvim labavi princip kojim je opravdavala rat koji je vodila za granice, a protiv srpskog naroda. Hrvatska je 2008. uspela i da dočeka da se Međunarodni sud proglasi nadležnim po njenoj tužbi protiv Srbije za genocid. Srbija je, sa pragmatično-politikantskim decenijskim zakašnjenjem, podnela protivtužbu.

Da li su ovo osnove dobrosusedstva i zajedništva? Tokom istorije mnoge međusobno zaraćene države imale su bolje i skladnije međusobne odnose. Srpske vlasti, međutim, imaju druge prioritete. Njihova iskrenost prema Kosovu ne razlikuje se mnogo od Miloševićevog razumevanja Krajine. Ne bi, inače, vraćale ambasadore u Vašington i evropske prestonice, a istovremeno proterivale crnogorskog i makedonskog predstavnika. Slično je i sa kontratužbom: kažemo da smo oštećeni i nevini, a nudimo nagodbu. Srbija je, međutim, suočena sa teškoćama: njen zastoj u evropskim integracijama je dugoročan, traje već četiri godine (od dobitka Studije izvodljivosti), ima ogroman budžetski manjak i svedok je zastoja političkih i krize ekonomskih reformi. Hrvatska ima izvesnih muka sa daljim evropskim integracijama, Slovenija je aktivno i uporno frustrira oko graničnih pitanja... I Beograd i Zagreb, dakle, imaju potrebu da se pokažu pred Briselom i dokažu kako doprinose stabilnosti u regionu, a posebno u BiH.

Srbija nema definisanu politiku prema Hrvatskoj. Jasno je da politički status i prava srpskog naroda nisu na listi prioriteta osim ukoliko nemaju humanitarnu (izbegličku) ili dnevnopolitičku dimenziju. Poseta Dragoljuba Mićunovića Zagrebu i insistiranje na značaju koji bi imalo ustupanje hrvatskih prevoda dokumenata važnih za evropske integracije predstavili suSrbiju kao površnu i neusredsređenu.

Hrvatska, međutim, ima jasan politički račun: pored sopstvenog značaja u regionu, spominjanjem pitanja granice na Dunavu pokazuje alternativu slovenačkoj isključivosti, a ništa ne žrtvuje. Kad je reč o ostalim pitanjima, od Bosne i pretnji hrvatske okupacije Republike Srpske do stanarskih prava prognanika, nismo čuli ništa novo. Sanaderova poseta dovela je do uspostavljanja nekakve saradnje oko evropskih integracija i Memoranduma iz oblasti jezika i književnosti. U vezi sa memorandumom treba reći da nije jasno ni da li je reč o „jeziku” ili „jezicima”, kao ni kakav je to dokument ako do sada „nije bilo konkretnije saradnje Ministarstva (prosvete) sa Hrvatskom (...), odnosno pripadnicima srpskog naroda u ovoj državi”.

Srbija i Hrvatska nesumnjivo nisu balkanska Francuska i Nemačka. Pomenute dve države međusobno je uputilo jedinstvo u porazu. Prva je poražena 1940, druga 1945. godine. Prva je pretendovala na političku, a druga na ekonomsku dominaciju u Evropi. Oblast njihovih sporova (Alzas) postala je središte evropskih ustanova... Hrvatska želi i ima razloga da očekuje vođstvo u južnoslovenskom svetu u narednim decenijama. Srbija je poražena i iz poraza ne zna da izađe. Da je Srbija značajno napredovala od lošeg stanja u kom je idejno i programski bila tokom devedesetih godina prethodnog stoleća, pitanje statusa srpskog naroda u Hrvatskoj i prognanika bilo bi ključno, a obnova autonomnih kotara koje je Hrvatska obećala postalo bi ključna odrednica međusobnih političkih odnosa. Takođe, reciprocitet jedini je preduslov povratka na standard u privrednim i drugim odnosima iz 1990. godine.

Sve ovo kao da posebno ne zanima naše političare. Slavni balkanolog Trajan Stojanović izbrojao je čak šest političkih generacija u novijoj istoriji Hrvatske koje su prema Srbima i Srbiji, u pragmatičnom smislu, imali sasvim različit odnos. Rekao bih da se tradicija nastavlja. Nezainteresovanost i nestalnost Srbije, takođe, stara je i dugoročna pojava.Napredni klub