У глувој соби

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА
Домаћи медији, нарочито штампани, неким се чудом сете музеја само ако изгледа да постоји неки проблем, или још боље скандал (добар пример је актуелна адаптација зграде Народног музеја), без потребе да учествују у промоцији музејске делатности. О томе јасно говори чињеница да у дневној и недељној штампи имамо књижевну, позоришну, филмску, музичку и ТВ критику, али нигде и никада није било критике музејске делатности, дакле: не ликовне критике, него коментара онога што се у музејима свакодневно дешава.

У свету је писање о музејима и њиховој делатности потпуно редован део новинског извештавања – од приказа/критика изложби/акција, приче о појединим музејским предметима атрактивним глобално или унутар локалне заједнице, о проблемима власништва над појединим предметима и споровима о њиховом евентуалном враћању "природним" власницима, преко начина избора музејских директора, донација, зграда, до оцењивања музејских кафетерија и ресторана, као и низа других тема повезаних са музејима. Музеји су тамо један од сегмената савремене стварности, кроз коју се преламају сви битни друштвени процеси.

Музеји и политика

Тако се у току председничке кампање у САД као кључно, појавило наизглед ефемерно питање финансирања Музеја Вудстока. Но, испоставило се да се оно не тиче само одавања поште концерту старом 30 година, него да је производ сукоба два дијаметрално различита погледа на свет и њихових система вредности. Глас за или против Музеја Вудстока значи: глас за или против рата, верске, расне и родне равноправности, опште толеранције и свих других великих питања на која су савремена западна друштва, на изглед, заувек одговорила, а заправо се око њих и даље сукобљавају.

О истим питањима говори и отварање Музеја имиграната у Паризу – недолазак актуелног председника државе на његово отварање јасно указује на промену политике према имигрантима, или расправа о враћању тетовираних и мумифицираних глава маорских јунака из Француске и Шкотске Новом Зеланду, која говори о односу земаља учесница према колoнијалном наслеђу.

Вео тишине којим је код нас обавијена музејска делатност несумњиво проистиче из недостатка свести о томе чему музеји (могу да) служе и због чега су потребни, али и релативне аутистичности музејске заједнице, још увек неспремне да изађе из сигурне куле од слоноваче и упусти се у дијалог са "стварним" светом око себе.

Ипак, последњих година се у музејима у Србији (и то пре свега у тзв. провинцији, јер је већина београдских музеја затворена) дешавају занимљиве ствари – има вредних појединачних изложби, отворене су две нове, модерне сталне поставке, покрећу се доскора неуобичајене акције и све то поново успоставља везу између музеја и њиховог окружења. Само неколико примера.

Народни музеј у Зрењанину је, током 2006. године, успео да постигне бум, претварајући музеј у централно место културних збивања у граду. У адаптираној згради отворена је нова стална и реализован велики број тематских изложби. Током године Музеј је имао неочекивано велики број посетилаца, претварајући се тако у место око кога се заиста организује (не само) културни живот града. Ефектан рад малог колектива зрењанинског Народног музеја успешно је пласиран јавности захваљујући доброј сарадњи са локалним, али и покрајинским и републичким медијима, што је уродило плодом – музеј је постао незаобилазна туристичка дестинација за све који посећују Зрењанин.

Изложба Ми смо здраво што и вама желимо – приватна преписка као вид породичне комуникације (Народни музеј Крушевац, 9. 11 – 9. 12. 2006) реализована је у склопу пројекта истраживања приватног живота на тлу српских земаља. Конципирана да представи породичну комуникацију (унутрашњу и спољну), ова изложба говори, пре свега, о емоцијама и начину њиховог обзнањивања и/или грађења и одржавања у свакодневном животу, успевајући, при том, да успостави емоционални однос са публиком, чиме се издваја не само из стандардних етнографских поставки, већ и из домаће музеолошке праксе уопште. Приказивање исте изложбе у Етнографском музеју у Београду показало је колико просторни оквир утиче на могућности унутрашње (између предмета – ток наратива) и спољне (са публиком) комуникације изложбе. У новом простору, изложба је изгубила сав емоционални набој, претварајући се у стерилну, хладну причу о нечијим (сада већ потпуно туђим) односима, са којима је било тешко идентификовати се.

Нова стална поставка Народног музеја у Ваљеву Трећа димензија прошлости имплицитно говори о Ваљеву као савршеном месту за живљење. Иако она на први поглед следи класичан образац приче "од Ноја до АВНОЈ-а", успела је да просторно-временским ломљењем постигне ефекат учествовања посетилаца у историји. То се нарочито види у деловима изложбе који приказују чаршију и градски живот пре Другог светског рата, где можете да седите у уској уличици на басамацима испред ковачнице или апотеке у чијим прозорима стоје флашице и чини вам се да чак и мирише биље, све време окружени звуцима занатске четврти, или да се шетате простором грађанске куће уз звуке џез оркестра, који је у Ваљеву постојао још 1936 године.

У последњој сцени (почетак Другог светског рата) потпуно се, неочекивано, нађете пред митраљезима. Ефекат је такав да морате да се тргнете: на тренутак се осећате као на правом стрељању. Ваљевска стална поставка је тако успела да претвори посетиоца из пасивне публике (коју једва утерате у музејски простор, и из кога она, по правилу, жели што пре да побегне: школске и/или синдикалне екскурзије чине највећи део домаће музејске посете, по правилу принудне) у активног учесника, који има потребу да јој се врати. Посетилац у њој може да пронађе не само (смртно досадно) знање, него и доживљај, који ће то знање утиснути у њега заувек.

Нова читања историје

Ово су само најупадљивији примери. Има их још – акције Завичајног музеја из Књажевца и Музеја града Новог Сада потпуно су модерне, у складу са најсавременијим светским промишљањима у музеологији. Може се рећи да је овакве помаке лакше начинити у малим срединама, са мањим колективима које је једноставно реорганизовати у функционалан тим и зградама чија адаптација мање кошта. С друге стране, тамо би требало да буде теже савладати спољне отпоре промени слике света коју музеј приказује.

Ипак, и поједини београдски музеји су направили неколико битних и потпуно непромовисаних корака напред, какав је искорак ка популарној култури Природњачког музеја (изложбе Ледено доба и Јадарит – Суперменов камен спотицања) или тактилне изложбе намењене слабовидима (Народни музеј 2005, Етнографски музеј 2006, Музеј историје Југославије 2007).

Иако изгледа да је до нових читања историје/"традиције" и активног ангажмана музеја у својим срединама пут код нас још увек дуг, очигледно је да се ствари мењају набоље. Још ако медији томе придају одговарајући значај, обезбедиће се могућност за напредовање читаве дисциплине – стварање неких нових музеја, који неће бити маргинализовани, чак и у сопственим очима.