Како постати енциклопедија

У ГЛАВНОЈ УЛОЗИ
Млади новинар београдске "Младости" интервјуисао је Иву Адрића неколико дана пре него што ће Андрић добити Нобелову награду. Сусрео се са њим у Андрићевом стану, направио разговор и отишао, не слутећи да је његово име писац забележио на кутији нишке "Мораве". Када је Андрићу уручено највеће признање, уредници новина су чекали у реду за интервју. Младог новинара "Младости" нису послали на тај сада велики задатак. Овог пута то је био посао за већ поменуте главне уреднике. Но, чим се уредник љубазно представио Иви Андрићу, писац је упитао: "А где је мали Попов"? Мали Попов био је Раша Попов.
Раша Попов који, могу вам то из прве руке потврдити, заиста стварно постоји. Једном се задржао у кафанском разговору са пријатељем кога је код куће чекао син. Требало је да иду на пецање. И пецање је пропало. Желећи да буде сасвим искрен према свом дечаку када се вратио кући, он је најискреније рекао: "Извини, задржао сам се, запричао сам се са Рашом Поповим". Дечака је ова реченица више него изненадила. "Зар Раша Попов постоји", упитао је, са изразом лица: могао си бар смислити неки бољи изговор.

Но, Радивој Раша Попов стварно постоји и то у множини. Као песник за децу, песник за одрасле, прозаиста, есејиста, сценариста, као драмски писац чија је драма још увек у бункеру. Као новинар, репортер, коментатор, интервјуер, књижевни критичар, колумниста у штампаном облику. Као аутор популарних научних емисија, као вечито популарни Раша Проналазач у "Фазонима и форама", као аутор серије за децу "Шешир без дна", као водитељ ТВ "Дневника" 1968. године, као неко ко је искачући из кадра променио историју наше телевизије, уопште као звезда у телевизијском облику, као глумац, као беседник. Некада и као уредник у "Матици српској", као лектор српског и хрватског језика за студенте у Лондону, Бирмингему и Нотингему.

Постојање у множини

"Био сам деведесет шест пута у Нотингему. Ишао сам да уз тврђаву видим кип Робина Худа, јунака мог детињства из серије "Плава Птица" Геце Кона. Моја студенткиња, госпођа Вејнрајт нас је провозала колима поред Шервудске шуме, где има само један древни храст. А ишао сам и у кафану која ради непрестано од Робиновог доба, од 1182. године. Народ који није имао дисконтинуитета ни прекида у својој историји…"

Као свака друга множина, и Рашина се гради од једнине. Раша се научнички посвећује и најситнијим стварима, проучава их, размишља, бележи, закључује. Довољно је да се насмешите на претходни помен Геце Кона и знамените серије књига "Плава Птица", па да каже: "Од 15. септембра 1930. до 15. марта 1941. године Геца Кон је објавио сто шест "Златних књига". Немачки бомбардери су 6. априла 1941. прекинули ту класичну серију. За нас децу то је био удар у мозак и у срце. И када сам одрастао, ја сам све те књиге куповао у антикварницама. Купио сам педесет шест књига. Пола серије. А сада је, у овом Београду, за последњих дванаест година, вредни издавач Раде Радованац издао четири стотине и осмадесет таквих књига, које не заостају за "Златном књигом" Геце Кона. И ја сам у "Букленду" објавио две књиге. То ме чини срећним. За овогодишњи Сајам књига штампали су ми "Бајке за XXI век".

Зашто Раша Попов пише бајке?

"Бајке су по правилу застрашујући призори потенцијалних сила које прете људима и свету. Деци су бајке потребне да би им укротиле њихове несамериве сусрете са примарним страховима. И у двадесет и првом веку постоје ти примарни страхови. Постоје силе које прете људском роду у размерама страшнијим од некадашњих. У Прагу бележе на једном зиду уз Влтаву највећи ниво поплавног таласа у историји. То је, наравно, преко главе човеку. Али језа ме је подишла када су ми показали да је поплавни талас из 2002. године превазишао онај највиши забележен у историји! Наравно да је то страшна последица климе поремећене тријумфом индустије у најразвијенијим земљама света. Написао сам бајку о томе, о снегу отопљеном на Јужном полу, о најпаметнијим људима које су, бар у бајци, стрпали у логор на Јужном полу. Све је то испало шаљиво, као за децу... Што је најзанимљивије, најпаметнији људи се не морају нигде стрпати: они или ћуте или им је глас нејак".

Гардисти убијају владара

Шта је све Раша Попов описао у својим бајкама?

"У једној бајци описао сам трафикинг, трговину људима, у другој како гардисти убијају владара. Све су то призори из 21. века. Слика света коју нам је открила наука такође је запрепашћујућа. Тамне материје има у свемиру више од ове наше сунцем озвездане. Због тога, као у Тамном вилајету, један мој принц путује у царство тамне материје, а један сотонски тип украде из седмог неба сву гравитацију. До те приче нарочито ми је стало, јер одавно слутим да ће политичари и физичари серијом нуклеарних експлозија лишити земљу гравитације и она ће се разлетети као њихове хаотичне мисли. Плашим ли ја децу? Не. То су ипак само бајке. Ја плашим одрасле".

Док у руци држим и Рашин нови роман за децу "Чаробњаков СМС", објављен у Сремској Митровици код "Монарта", покушавам да сазнам за још неки од његових послова.

Питам га да ли је тачно да је преводио стрипове?

– Да. Две, три године преводио сам стрипове са италијанског. Стрипове Хане и Барбере, о Огију и Догију. Сећам се да је једном дошла са мора моја пријатељица Бранка Богданов и рекла ми да је свом сину читала стрип о неким псима из каменог доба: "Одједном сам узвикнула: Па, ови пси говоре као Раша Попов! У чему је ствар"? Објаснио сам јој да сам ја превео тај стрип!

Како се постаје сваштар, свезналица, полиглота који скромно вели да говори три језика, а новине чита на руском, енглеском, француском, немачком, италијанском, шпанском, португалском, румунском и грчком?! Свезналица се постаје можда баш тако што вам као главном јунаку Рашиног романа "Био сам срећни коњ" у најранијем детињству поклоне енциклопедију "Свезнање". И ви енциклопедију листате и листате, од 1936. године до данас – листате све док се и сами, магично као у бајци, не претворите у енциклопедију. И будете свезнање, у множини, а и даље стварно постојите.