ЗАПАДНИ ИЗАЗОВИ СА ИСТОКА

Док они који и даље чекају да се укључе у највећи економски простор света немају никакве поводе за безбрижни оптимизам, ЕУ ће 1. маја обележити пету годишњицу „великог корака на исток”, дана у коме се коначно срушила гвоздена завеса која је четири деценије делила Европу.

Паневропски оптимизам у међувремену је спласнуо, па ЕУ на различите начине варира идеју да је уморна и да су јој потребни лекови за пробаву политичког комада од десет нових чланица који је прогутан 2004.

Поједине чланице жале се на „хаос у структурама” Уније, настао после „великог праска”, укључујући и каснији пријем Бугарске и Румуније. Говори се о мноштву неформалних интересних група које спутавају процес одлучивања.

Ветерани европске интеграције све чешће пожеле да новајлијама покажу где им је место.Рецимо, око кретања радне снаге. Или одбијањем предлога Мађарске, који је на самиту у Бриселу 1. марта подржао низ других источноевропских земаља, о издвајању хитне помоћи у износу сто деведесет милијарди евра.

Експерти истичу да стара Европа све више протестује против прекомерних амбиција новајлија који и даље очекују да буду мажени и пажени. За нас би то могао да буде добар наук: да су се нове чланице више бавиле економским реформама, а мање политичким играма, њихов данашњи положај не би био толико сложен.

Судбина Лисабонског уговора баца тешку сенку на дебату о новом проширењу. Идеја није мртва, али показује тек понеки симптом живота. За разлику од идеје ширења утицаја Уније на земље које не треба заваравати скорим чланством у ЕУ.

Европски запад је у превирању. И европски исток је у превирању. Не само због глобалне кризе.

Постизборни нереди у Кишињеву миришу на пети покушај „обојене револуције”. Да ли је после Киргистана, Монголије, Украјине и Грузије на реду Молдавија? Немири би могли да прате сценарио Осетије.

„Хоћемо у Европу” викали су демонстранти. Брисел свакако није очаран малом сиромашном државом која има своје Косово и комунисте на власти, али ЕУ има своје шире интересе на постсовјетском простору у који улази храбро и амбициозно.

Пројекат Источно партнерство, који су после прошлогодишњег рата у Грузији разрадиле и предложиле Пољска и Шведска, Европска комисија понудила је Азербејџану, Белорусији, Грузији, Јерменији, Молдавији и Украјини.

Европска унија је на терену традиционалних руских интереса и то у време компликованих односа с Москвом. Уколико Брисел освоји симпатије шесторице и створи „појас стабилности”, нешто попут Заједнице Независних Држава – само под сопственом контролом, Русија би била окружена групом не баш пријатељских држава.

У ЕУ кажу да је пројекат отворен и према Русији, под условом да не тражи посебно привилегован положај. У Москви зазиру да би циљеви могли да испадну друкчији. „Ми смо оптужени да тражимо сфере утицаја. Шта је Источно партнерство, да ли је то сфера утицаја, укључујући Белорусију”, питао је недавно у Бриселу шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.

Ако су збивања у Молдавији један наговештај источних амбиција ЕУ, Белорусија је други. Крајем марта Минск је добио званичан позив да се придружи Источном партнерству.

Брисел је уочљиво омекшао реторику према донедавно прокаженом режиму Александра Лукашенка. Њему је суспендована забрана путовања у ЕУ, дата је сагласност на зајам ММФ-а па је Белорусија у позицији да истовремено користи и руске и фондове ЕУ.

Све предусретљивији према опозицији, Лукашенко чека позив за први самит Источног партнерства 7. маја у Прагу. Пожурује да се препоручи. Поводом размирица с Москвом око гаса позива своје званичнике да „престану да клече по руским уредима”.

Упркос обећањима Кремљу, признавање Абхазије и Јужне Осетије није стављено на пролећну агенду парламента у Минску. Ништа није случајно: ЕУ је поручила да ће у случају признавања отцепљених кавкаских република Белорусија одмах бити скинута с листе Источног партнерства.

Унија истоку нуди разне преференцијале: зоне слободне трговине, укидање виза и тесну сарадњу у области енергетике – све под условом да кандидати своје законе ускладе са онима из ЕУ, да реформишу привреде и остваре демократски напредак. Претходница политичког утицаја је најављена финансијска помоћ од шестсто милиона евра током две године.

Подсећа на Балкан. Наравно. Управо је модел слободне трговине западног Балкана инспирисао ЕУ на Источно партнерство. Али, за разлику од групе којој припада Србија, источњацима се отворено поручује да се не надају скором уласку у Унију, чак ни Украјини која је миљеник Брисела. Понуда је нека врста извињења што тога неће бити.

Ако смо у некој временској предности, то не значи да можемо скрштених руку да гледамо на Источно партнерство. Неке привилегије које је Србија имала у трговини ће се истопити. Конкуренција у европској чекаоници се повећава. Прекомбиновања на западу доносе нове изазове са истока.

Читав западни Балкан има мање становника од Украјине. Нема овде те земље која Унији може да представља такав енергетски изазов попут Азербејџана, чији би гас требало да буде полазна тачка великог пројекта „Набуко” којим би ЕУ смањила зависност од Русије.

Све се ово догађа у временима кризе која додатно охрабрује евроскептике по ЕУ. Они су и даље убеђени да је проширење 1. маја 2004. било превелико а додатно 1. јануара 2007. пребрзо.

Долазим на завереничку помисао да су у ЕУ поделили улоге, па је свака земља кандидат добила свог приватног кочничара. Конкретни поводи противљењу лако могу да послуже као параван за ширење Уније која још храмље од великог корака пре пет година.

Оно што су Турцима Французи, Хрватима Словенци, Србима су Холанђани. Довољна је једна запрека па да пут ка ЕУ буде блокиран. Турцима оптужница за непризнавање геноцида над Јерменима 1915, Хрватима Пирански залив. Србима генерал Младић.

Читам да испитивања јавног мњења у Холандији уочи јунских избора показују да евроскептицизам јача, а с њим и противљење проширењу Уније. Чак 60 одсто Холанђана сматра да су институције ЕУ чисто бацање пара.

Ко да ме убеди да је став према Србији само због генерала? Или да је јерменско питање све, а зазор од муслиманске Турске која је своју моћ показала код избора новог генералног секретара НАТО-а ништа? Или да Љубљана позицију члана ЕУ не користи у територијалном спору са Загребом?

Да Европа без граница не би постављала непопуларне рампе Европи с границама, како би уважила растуће противљење проширењу унутар Уније а да не повреди аспиранте, ЕУ купује време. Кандидатима не укида наду, али их држи на дистанци.

Тако је осмишљена формула „повлашћеног партнерства” (Турска), регионалног повезивања (западни Балкан), сада и Источно партнерство.

Верујем да смо Унији ближи од „источњака” које Брисел укључује у трку, али не толико колико се надамо. У сваком случају смо даље од онога у шта нас уверавају овдашњи еврооптимистички лидери.