Нова златна грозница

Од нашег сталног дописника 
Вашингтон, априла – Више ме брине што је много скочила цена цена злата него што ми је пре неки дан смањена плата, прича пролазник пред излогом јувелирске радње у предграђу Вашингтона. Па познанику, зачуђеном таквим поређењем, објашњава: „Моји снижени приходи говоре да је моја компанија у кризи, а прескупи племенити метал је доказ да је криза општа и дубока па да више не могу да нађем хонорарни посао.”

Стручњаци му дају за право. Злато је, кажу, једна од проређених светлих тачака у „помрачењу” економије, јер се поново испоставља као прибежиште, као постојана вредност препоручљива за улагање, па му стога цена „цвета” (више него удвостручена у последњих пет година) док „вену” акције на Волстриту…

Три деветке

Таква кретања довела се до „преплитања три календарске деветке”. Ова година се пореди не само са 1929. када је берзанским сломом стартовала дуга економска Велика депресија, него и са 1849. када је почела „златна грозница” која је у Калифорнију привукла масу рудара, испирача, трговаца, банкара (као и „занатлије” разних порока), да би потом тај регион узлетео до врхова светске моћи, оличених уз остало Силицијумском долином и Холивудом.

Калифорнија је сада опет преплављена трагачима за златом, а то „копирање” догађаја од пре тачно 160 година доживљава се као – „нов и врло индикативни” феномен. Привредна рецесија је увећала незапосленост тако да су многе руке „ослобођене” да се посвете – просејавању речног песка и шљунка у нади да ће „упецати” грумен којим би ублажили егзистенцијалне муке.

Само у прва три месеца ове године поднето је 1.173 захтева за истраживања златних жица, тако да их је укупно чак 24.583. Али, како такође извештава „Ју-Ес-Еј тудеј”, нико не зна тачне податке колико је трагача и какве су (не)среће били.

Тајанственост се подразумева, донекле. Евентуални срећници не желе да други навале на њихово налазиште.

Већина трагача, међутим, за јавност прича како није дошла да се обогати, већ да „убије време” кога имају на претек после губљења радног места или у припремама за преквалификацију. Два Мајка, Де Мело (60) и Гавин (53) пронашли су зрнца која им, кажу, нису била довољна ни за вечеру али ће им послужити за „колекцију”. Док чека на ново запослење, Марк Монтелијас (50) такође тврди да „не уображава да ће се обогатити” већ да му је потрага за златом „добар изговор да изађе из куће”. Џекоб Стивенс (23) више се нада да ће постати шериф, али се ипак први пут отиснуо у потрагу за златом и „држи палчеве” да му се посрећи. Историја се понавља, по њима, као – хоби. А Арону Левину (33) и та варијанта је „претешка” тако да би радије, поверио се „Њујорк тајмсу”, као допунски посао изабрао да разноси „пице”.

Изгледи да нови актери допринесу свом напретку и напретку земље, мањи су него њихових претходника од века и по, али помажу унапређивању, у међувремену, запостављеног дружења. Окупљају се увече око ватре и уз роштиљ се разгаљују „риболовачким причама”, уместо да се упуштају у оружане обрачуне и баханалије које су у прошлости били уобичајени.

Можда и није све тако наивно. Употребљава се савременија опрема него некад, не само сита и крампови него и детектори. „Навала је већа него икад у новије време”, кажу упознати. Један од трагача је рекао да је за 24 сата сакупио злата у вредности од 10.000 долара…

У сваком случају, оживео је „покрет четрдесетдеветаша”, названих тако по грозници из 1849. Подсећа се и да је ондашње „помамнике” Марк Твен доцније описао као „необуздано, слободно, неорганизовано, гротескно друштво… неизрециво срећних људи”.

Садашња „грозница” има и другу, мање занимљиву а тржишнију страну. Венди Кушнер, средњошколска наставница из Њу Џерсија, одрекла се породичних сувенира ради ванредних прихода. За забатаљене златне ситнице, које је процењивала на четрдесетак долара, добила је четири и по пута већу суму, навео је „Бизнис вик”.

Специфичне „журке”

Још боље је прошла Рајн Хејнс која је на пијаци половног накита, пре неколико година, купила ствари за 900, а сада их је продала за 7.500 долара.

Обе су се тако овајдиле на учесталим специфичним „журкама”, у режији оних који не могу да одоле скоку цене злата. Домаћини позивају пробране, госте их, па им своје драгоцености „уваљују” – профитирајући на разлици у ценама, некад исплаћених а сада наплаћених.

Битна разлика између куповне и продајне цене била је у основи и система који се управо заглибио у највећу кризу после Другог светског рата – јер се прва ставка испоставила као већа од друге перспективе. Тако да овдашње друштво опет личи на Твенов опис, али – са осетно смањеним бројем „неизрециво срећних људи”.

Дотичних, наиме, готово да нема – ни међу поклоницима нове „златне грознице”. И ако евентуално згрну више него што су очекивали, слуте да, у целини, може да уследи још гора општа ситуација. Као разрада пословице „Није злато (свима) све што сија (некима)”…