Комфор, престиж, уживање

Не може се данас очекивати благонаклоност система према производима луксуза упркос томе што нас је до светске кризе читава савремена култура, коју су инструментализовали медији или је велики капитал инструментализовао медије, заправо подстрекавала да трошимо. И то је чинила управо фантазијама о луксузу, каже социолог Зорица Бобић.

Али, шта је заправо луксуз? Према владиним мерама, то су вожња аутомобилом преко 2.000 кубика, становање у кућама преко 100 квадрата и употреба мобилног телефона. Наше законодавство преко Закона о акцизама у луксузне производе убраја нафту, дуванске производе, алкохолна пића и кафу. Посебног закона о опорезивању луксуза нема. Председник Покрета потрошача Београда Петар Богосављевић каже да луксуз треба дефинисати полазећи од куповне моћи потрошачких група. Он каже да су истраживања ове организације показала да за пет до седам одсто потрошача луксуз заправо не постоји јер су толико имућни да им практично ништа није недоступно. За највећи број потрошача луксуз је задовољавање основних потреба.

Зорица Бобић каже да се луксуз везује за три категорије: престиж, комфор и уживање.

– Луксуз је начин да капитал добије неку врсту видљиве форме и у том смислу је социјална категорија, она је одређујући фактор у ономе што се зове игра друштвеног одмеравања. У том смислу се луксуз функционализује као аргумент престижа, а независно од те симболичне равни могли бисмо рећи да луксуз представља ону врсту понашања или животног стила која настаје пошто се задовоље примарне потребе. Не само кров над главом, него и више квадрата. Луксуз увек сведочи о некој врсти вишка који се усмерава ка нечему – каже наша саговорница.

Она објашњава да луксуз у једном смислу може бити одговор на потребу да се живи лакше – лакше је прати веш машином за рубље, него на руке

– Оно што чини луксуз социокултурном категоријом јесте категорија ексклузивитета која се смешта као централна. То је начин да се међусобно разликујемо. Луксуз се везује за скупо и самим тим недоступно свима. Већ по тој категорији он упућује на идеју о социјалном одмеравању, о врстама робе или стиловима живота који су намењени друштвеној елити, онима који могу да плате, што не значи да они заиста умеју и да уживају у тим стварима или у том стилу живота.

Она каже да је луксуз је неодвојив од уживања, што значи да се везује за сферу доколице, док је категорија уживања одувек „била инструментализована за маркирање идеје о социјалним разликама”.

– С кризом се показало да је луксуз апстракција. Шта ће да ради они који се налазе на Форбсовој листи? Да поједу свој авион, да лижу зидове својих вила? Неће. То је оно што називам Мидин парадокс – каже Зорица Бобић.

-----------------------------------------------------------

Супа од птичјег језика

„Кад нешто постане предмет масовне потрошње нема више луксуза. Чим се кавијар појавио у самопослугама, готово је с причама о ексклузивитету. Дајте нешто ново, што може да се купи само у радњама испред којих није предвиђен паркинг. А то је, на пример, оно што је Нерон тражио, супа од птичјег језика”, каже Зорица Бобић.

Захваљујући масовној потрошњи, некадашњи луксуз данас представља свакодневицу. Седамдесетих година луксуз је било поседовати машину за прање рубља или колор телевизор. Међу производима широке потрошње осамдесетих луксузне су били „старке” и фармерке „501” – не само зато што су били скупе, већ и зато што се у бившој Југославији нису могле купити легално. Деведесетих су за просечног грађанина луксуз представљали мобилни телефони (први су продавани за данашњих 11.000 евра) и компјутери (од три до пет хиљада евра).

Подаци Републичког завода за статистику, међутим, релативизују појмове луксуза и производа масовне потрошње. У око шеснаест одсто домаћинстава рубље је пре две године и даље прано на руке. У не тако давној 2002. црно-белу слику на телевизијском екрану гледали су чланови 10,2 одсто домаћинстава. Тек 2004. године мобилни телефон имало је свако друго домаћинство. Компјутер се 2007. године налазио у 28,1 одсто домова.

Р. С.