То, животе, мајсторе

Изузетна босанскохерцеговачка књижевница и новинарка Фадила Нура Хавер (1956) недавно је била гост Београда и Српског књижевног друштва, учествујући у представљању Панораме савремене БХ приче „Под притиском”, приређивача Драгослава Дедовића, у издању београдске „Просвете”. Фадила је 2004. године победила на књижевном конкурсу Накладе „Зоро” за збирку прича „Кад умрем да се смијем”, и постала најстарија дебитанткиња БХ књижевности. Њене приче, новински текстови и радијске емисије готово мушком перспективом и хумором погађају у сам центар догађаја, актуелних али и оних из наше блиске прошлости.

Како видите данашњу босанскохерцеговачку књижевну сцену?

На књижевној сцени БиХ, уосталом као и на свакој другој, желим да видим плурализам гласова, естетику, етику, све оно што један културни простор стално дрма, растреса и чини отвореним и потентним. Чини ми се да би било коректно, након јењавања првог таласа сировог исповедања ратног искуства, приметити широки замах различитих рукописа који су плод нове свести о себи и свету, настале преслагањем свих ранијих искустава у нови кодни низ, композицију коју напред вуче локомотива ратног искуства.

Ипак, има пуно и горчине у Вашој прози која говори о „малом” човеку у рату. Може ли се укратко дефинисати оно што се са њим у последњих двадесет година дешавало на простору бивше Југославије?

Познајем дечака који је волео да раставља различите кућне апарате, а потом би од мешавине тих делова склапао нове фенове, пегле, усисиваче, миксере… Појављивао би се вишак делова који се нигде нису уклапали. Тужно је видети отпад након једне такве операције, делове који су у некој ранијој конструкцији имали своју функцију, а сад ни у шта не пашу. Дакле, што год да нам се десило и ко год да се играо са светом у којем је био успостављен систем вредности на који смо се индивидуално и колективно ослањали, произвео је вишак делова, у људству, нажалост, које је немогуће углавити у превредноване светове.

Шта је, иначе, по Вашем мишљењу, „потрес” за једну културу?

Нема јединственог епицентра из којег се продрмава једна култура. Ја верујем у Велику Тајну Живота, у обиље варијација, у човека као медиј, у трајну могућност да се у некој забити с времена на време рађа неко као што је Никола Тесла. И с њим читави светови који с камена на камен померају наше претходне представе и на њима засноване обичаје и навике. То је велики потрес, епохалан, али стално се дешавају и они ситни који поступно мењају културолошке кодове. Размеђују их, отварају према другом и другачијем, преплићу, мешају, обогаћују.

Када сте гостовали у Београду, приликом представљања Панораме босанскохерцеговачке приче „Под притиском”, Ваша прича изазвала је највише смеха у публици. Чему још, осим смрти, волите да се насмејете „у лице”?

Углавном се смејем ономе пред чим, пре тога, дуго и потихо плачем, патим, стрепим. Верујем да прави смех може доћи тек из суочења с нашим страхом, болом, заблудом… Након тога долази приближавање, прихватање и блискост са дојучерашњим утварама. Тек потом долази непатворени смех.

Како Вам је само пало на памет да пишете о јунаку који се зове Партизан Ислам Чакрама, звани Партиђано, или Пако, који је геј и наставник српскохрватског језика? Пресликавате стварност?

Из сумаглице и сумрачја, из ничијег простора на којем се преклапају светови реалности и фантастике долазе најбоље приче, оне које радо слушамо, али им истовремено и верујемо и не верујемо. Из тог међупростора израњају духови који ме прогањају и подмукло присиљавају да их претворим у књижевне јунаке. У сваком случају, ти ликови, ни на јави ни у сну, нису оно у шта се на крају изроде у причи.

Да ли стање свести „под притиском” више одговара људима са Балкана, или општој ситуацији у свету?

Психолози се у последњем столећу интензивно баве истраживањем притиска унутар система појединачних организама или група, те је прилично очигледно да је живот сам по себи тензија и да се креће у правцу жудње да се кроз околне системе растерети напетост. Стање на рубу експлозије унутар једног простора претња је и свим околним системима, односно свету у целини. Али, овде је реч о ратном искуству, двоструком притиску, споља и изнутра, уклештености у којој се јединкама неповратно мења стање свести као једини излаз из несношљивог притиска. Новонастала свест је, заправо, у потпуности преобликовано поимање света.

Као писац трагикомичних заплета, како посматрате феномен породичног живота?

Писцима су породична легла важна поља сталног истраживања међуљудских односа. Ту где је највише живота (пажње, разумевања, љубави, страсти, тајни), ту мора бити и патње, прикраћености, неразумевања, ривалства, освете, па чак и злочина. Пишући, најчешће обигравам око феномена породичних тајни. То је, по мени, језгро из којег се развијају трагикомични заплети. Управо су породичне тајне, под кринком права на приватност и интимна породична правила, ограда око простора у којем се неретко одигравају тешке драме. 

Једном сте написали да људи из мировних мисија суштински не разумеју или чак ниподаштавају културу и свест људи у чију су земљу дошли. Шта је разлог томе?

Данас имамо мировњаке којима је то посао а не хуманитарна мисија, који решавању ситуације приступају као техничком проблему. Мировна мисија указује им се и као прилика за добру зараду. Плаћеницима се и ратовање и мирење једнако своди на добру прилику у властитим каријерама. Ипак, код понеког од њих видиш потпуну збуњеност кад осети да се суочио са више душе, понекад са праведнијим облицима демократије, са хуманијим поступком, са можда бруталнијом али истовремено и мање лицемерном свакодневицом.    

Да ли је и осведочени босански смисао за хумор после ратних трагедија доживео својеврсну трансформацију?

Ако јесте, онда верујем да је посреди промена набоље. Ваљда је тако, зарониш у дубину да би докучио висину, под условом да се не закујеш за дно.

Највише уживате, рекли сте једном, у романтичној кишици док чекате визу испред словеначке амбасаде. Да ли од тада, од те изјаве, имате неки нови „омиљени доживљај”?

О, живот је тако диван! Он је измислио црни хумор. Што год други мислили, семе ироније, самоироније и те комично закривљене слике у властитом огледалу живот је најиздашније посејао у Босни. Ево, ових дана Босна муку мучи са мањком казнено-поправних установа за малолетне делинквенте. Проблем је што ниједна локална заједница не жели да „удоми” штићенике ове врсте. А, онда, напокон добра вест: затвор за малолетнике градиће се у селу Иловача! То, животе мајсторе! Стрпаћемо мале врагове у Иловачу. Након тога остаје нам само да се смејемо. Па, како ли – докле ли!?