To, živote, majstore

Izuzetna bosanskohercegovačka književnica i novinarka Fadila Nura Haver (1956) nedavno je bila gost Beograda i Srpskog književnog društva, učestvujući u predstavljanju Panorame savremene BH priče „Pod pritiskom”, priređivača Dragoslava Dedovića, u izdanju beogradske „Prosvete”. Fadila je 2004. godine pobedila na književnom konkursu Naklade „Zoro” za zbirku priča „Kad umrem da se smijem”, i postala najstarija debitantkinja BH književnosti. Njene priče, novinski tekstovi i radijske emisije gotovo muškom perspektivom i humorom pogađaju u sam centar događaja, aktuelnih ali i onih iz naše bliske prošlosti.

Kako vidite današnju bosanskohercegovačku književnu scenu?

Na književnoj sceni BiH, uostalom kao i na svakoj drugoj, želim da vidim pluralizam glasova, estetiku, etiku, sve ono što jedan kulturni prostor stalno drma, rastresa i čini otvorenim i potentnim. Čini mi se da bi bilo korektno, nakon jenjavanja prvog talasa sirovog ispovedanja ratnog iskustva, primetiti široki zamah različitih rukopisa koji su plod nove svesti o sebi i svetu, nastale preslaganjem svih ranijih iskustava u novi kodni niz, kompoziciju koju napred vuče lokomotiva ratnog iskustva.

Ipak, ima puno i gorčine u Vašoj prozi koja govori o „malom” čoveku u ratu. Može li se ukratko definisati ono što se sa njim u poslednjih dvadeset godina dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije?

Poznajem dečaka koji je voleo da rastavlja različite kućne aparate, a potom bi od mešavine tih delova sklapao nove fenove, pegle, usisivače, miksere… Pojavljivao bi se višak delova koji se nigde nisu uklapali. Tužno je videti otpad nakon jedne takve operacije, delove koji su u nekoj ranijoj konstrukciji imali svoju funkciju, a sad ni u šta ne pašu. Dakle, što god da nam se desilo i ko god da se igrao sa svetom u kojem je bio uspostavljen sistem vrednosti na koji smo se individualno i kolektivno oslanjali, proizveo je višak delova, u ljudstvu, nažalost, koje je nemoguće uglaviti u prevrednovane svetove.

Šta je, inače, po Vašem mišljenju, „potres” za jednu kulturu?

Nema jedinstvenog epicentra iz kojeg se prodrmava jedna kultura. Ja verujem u Veliku Tajnu Života, u obilje varijacija, u čoveka kao medij, u trajnu mogućnost da se u nekoj zabiti s vremena na vreme rađa neko kao što je Nikola Tesla. I s njim čitavi svetovi koji s kamena na kamen pomeraju naše prethodne predstave i na njima zasnovane običaje i navike. To je veliki potres, epohalan, ali stalno se dešavaju i oni sitni koji postupno menjaju kulturološke kodove. Razmeđuju ih, otvaraju prema drugom i drugačijem, prepliću, mešaju, obogaćuju.

Kada ste gostovali u Beogradu, prilikom predstavljanja Panorame bosanskohercegovačke priče „Pod pritiskom”, Vaša priča izazvala je najviše smeha u publici. Čemu još, osim smrti, volite da se nasmejete „u lice”?

Uglavnom se smejem onome pred čim, pre toga, dugo i potiho plačem, patim, strepim. Verujem da pravi smeh može doći tek iz suočenja s našim strahom, bolom, zabludom… Nakon toga dolazi približavanje, prihvatanje i bliskost sa dojučerašnjim utvarama. Tek potom dolazi nepatvoreni smeh.

Kako Vam je samo palo na pamet da pišete o junaku koji se zove Partizan Islam Čakrama, zvani Partiđano, ili Pako, koji je gej i nastavnik srpskohrvatskog jezika? Preslikavate stvarnost?

Iz sumaglice i sumračja, iz ničijeg prostora na kojem se preklapaju svetovi realnosti i fantastike dolaze najbolje priče, one koje rado slušamo, ali im istovremeno i verujemo i ne verujemo. Iz tog međuprostora izranjaju duhovi koji me proganjaju i podmuklo prisiljavaju da ih pretvorim u književne junake. U svakom slučaju, ti likovi, ni na javi ni u snu, nisu ono u šta se na kraju izrode u priči.

Da li stanje svesti „pod pritiskom” više odgovara ljudima sa Balkana, ili opštoj situaciji u svetu?

Psiholozi se u poslednjem stoleću intenzivno bave istraživanjem pritiska unutar sistema pojedinačnih organizama ili grupa, te je prilično očigledno da je život sam po sebi tenzija i da se kreće u pravcu žudnje da se kroz okolne sisteme rastereti napetost. Stanje na rubu eksplozije unutar jednog prostora pretnja je i svim okolnim sistemima, odnosno svetu u celini. Ali, ovde je reč o ratnom iskustvu, dvostrukom pritisku, spolja i iznutra, ukleštenosti u kojoj se jedinkama nepovratno menja stanje svesti kao jedini izlaz iz nesnošljivog pritiska. Novonastala svest je, zapravo, u potpunosti preoblikovano poimanje sveta.

Kao pisac tragikomičnih zapleta, kako posmatrate fenomen porodičnog života?

Piscima su porodična legla važna polja stalnog istraživanja međuljudskih odnosa. Tu gde je najviše života (pažnje, razumevanja, ljubavi, strasti, tajni), tu mora biti i patnje, prikraćenosti, nerazumevanja, rivalstva, osvete, pa čak i zločina. Pišući, najčešće obigravam oko fenomena porodičnih tajni. To je, po meni, jezgro iz kojeg se razvijaju tragikomični zapleti. Upravo su porodične tajne, pod krinkom prava na privatnost i intimna porodična pravila, ograda oko prostora u kojem se neretko odigravaju teške drame. 

Jednom ste napisali da ljudi iz mirovnih misija suštinski ne razumeju ili čak nipodaštavaju kulturu i svest ljudi u čiju su zemlju došli. Šta je razlog tome?

Danas imamo mirovnjake kojima je to posao a ne humanitarna misija, koji rešavanju situacije pristupaju kao tehničkom problemu. Mirovna misija ukazuje im se i kao prilika za dobru zaradu. Plaćenicima se i ratovanje i mirenje jednako svodi na dobru priliku u vlastitim karijerama. Ipak, kod ponekog od njih vidiš potpunu zbunjenost kad oseti da se suočio sa više duše, ponekad sa pravednijim oblicima demokratije, sa humanijim postupkom, sa možda brutalnijom ali istovremeno i manje licemernom svakodnevicom.    

Da li je i osvedočeni bosanski smisao za humor posle ratnih tragedija doživeo svojevrsnu transformaciju?

Ako jeste, onda verujem da je posredi promena nabolje. Valjda je tako, zaroniš u dubinu da bi dokučio visinu, pod uslovom da se ne zakuješ za dno.

Najviše uživate, rekli ste jednom, u romantičnoj kišici dok čekate vizu ispred slovenačke ambasade. Da li od tada, od te izjave, imate neki novi „omiljeni doživljaj”?

O, život je tako divan! On je izmislio crni humor. Što god drugi mislili, seme ironije, samoironije i te komično zakrivljene slike u vlastitom ogledalu život je najizdašnije posejao u Bosni. Evo, ovih dana Bosna muku muči sa manjkom kazneno-popravnih ustanova za maloletne delinkvente. Problem je što nijedna lokalna zajednica ne želi da „udomi” štićenike ove vrste. A, onda, napokon dobra vest: zatvor za maloletnike gradiće se u selu Ilovača! To, živote majstore! Strpaćemo male vragove u Ilovaču. Nakon toga ostaje nam samo da se smejemo. Pa, kako li – dokle li!?