Литерарна икона

ПОРТРЕТ
Ја разумем зашто су писци најтежи људи за сарадњу у позоришту. Они стварају нешто ни из чега и стално их прогони та бела страница папира испред њих. Они су такође жртве свих лудих интерпретативних идеја које су гурнуте на њих, свих таштина и несигурности, а понекад и глупости, од стране глумаца, редитеља и сценографа... Борислав Пекић ни на који начин није био типичан драмски писац. Он није био ни параноичан нити арогантан. Пекић никада није имао одбрамбени став. Он је био галантан, љубазан и имао је онај необични сјај у очима којим се ругао сопственом а и туђем мишљењу. Он је педантно седео у гледалишту, веома добро разумевао глумце и увек је тачно знао шта хоће.
Пекићево лице је једна од литерарних икона прошлог века. Његове кошчате и изоштрене црте, јаке јагодице, брадица и бркови и очи прекривене диоптријама могу да створе предрасуде. И теме којима се бавио, стални диспут са историјом и политиком, судбина модерног човека препуштеног немилости историје и свемира, могу да одбију. Али, у животу, Пекић је био једна од најтоплијих, најдуховитијих личности које сам срео. И док је у својим идејама био резигниран а повремено и крајње нихилистичан, допуштао је да живот у свој својој пуноћи продре у његове рукописе.

Он је имао велики утицај на формирање мојих агностичких и друштвених ставова, посебно сам волео његов таленат да своје идеје учини живим на сцени. За разлику од Шоа, код кога личности чешће говоре оно што писац жели да оне кажу, Пекићеви ликови говоре управо оно што би сами желели да кажу. Шоови јунаци никада немају аутономију док би за јунаке драма Борислава Пекића могли да цитирамо оно што је Харолд Пинтер говорио за своје драме: "Драма је доброг здравља онда кад могу да поведем своје ликове у локални паб и поручим им пиће". Мислим да би се и Борислав Пекић сагласио са овом идејом. Уосталом, у коментарима за "Генерале или сродство по оружју" он говори нешто веома слично: "Мањкавост драме идеја најчешће је у диспропорцији између особености идеје и безличности њеног носиоца". У складу са коментаром на позорницу изводи бриљантне ликове као што су ђенерал Његовог краљевског величанства Ђорђије Његован, пуковник фон Блауринг, Мадмазел Меланија...

Пекићево промишљање театра остаје на маргинама драмских текстова као непретенциозно упутство редитељу, сценографу, костимографу, композитору и глумцима. Но, без пажљивог читања дидаскалија, коментара и есеја, ми не можемо да сасвим прецизно схватимо пекићевски велтаншаунг и његове намере које има са својим текстовима. Провоцирајући велики део нашег хумора, он нам и данас помаже да живимо реалистички и несентиментално и по томе се сврстава у настављаче Јована Стерије Поповића.