Зимско путовање Роберта Хамерштила

Специјално за „Политику”
Беч – У Бечу, у Леополд музеју, који је у оквиру Музејског квартира, недавно је отворена изложба цртежа и графика „Зимско путовање” аустријског уметника Роберта Хамерштила. Приредили су је Рудолф Леополд, оснивач, и Сандра Третер, кустоскиња Музеја. Седамдeсет седмa Хамерштилова самостална изложба (претходна је била прошле године у Бриселу), праћена документарним филмом „DieWinterreise” Валтера Кинрајха, открива седамдесет шест дела (18. фебруара 2009. сликар, зимски путник, напунио је толико година). За сваку Хамерштилову годину један цртеж или графика.

Основа изложбе јесте циклус цртежа Роберта Хамерштила инспирисаних музиком Франца Шуберта (1897-1928) и стиховима песника Вилхелма Милера (1894-1927). Двадесет четири цртежа оловком, на којима су цртачевом руком исписани песникови стихови, репродукована су у монографији „Зимско путовање Франца Шуберта” објављеној поводом двестоте годишњице од рођења композитора (Беч–`Минхен, 1997). Аутор ових редака добио је ову књигу са Хамерштиловим ћириличном потписом чији део гласи „...ту има један зимски пута...” (исписано зеленом хемијском оловком). Музика коју је на Милерове стихове у години песникове смрти компоновао Шуберт свира се и пева током поменуте изложбе. Музика и поезија допуњују изванредну изложбу. Можда би у неком другом времену на изложене цртеже и дрворезе музичар компоновао а песник написао песме.

Око основне теме као концентрични кругови шире се уметникова дела настала од 1968. до 2008. године, цртежи и дрворези, сећања на тегобан период од 1944. до 1947. године када се дечак Роберт Хамерштил са породицом и суграђанима Донаушвабама, истераним из својих домова и прогнаних из Вршца и околних села, потуцао по логорима и стратиштима по Војводини док није преко Мађарске пребегао у Аустрију, где, у Потчаху код Терница, има атеље у којем слика и пише, и прима пријатеље.

Кругови могу да се гледају и као илустрована хроника која није доречена и којој уметник стално прилаже нова дела, слике, графике, цртеже, на којима су фигуре, силуете, сенке, сени и костури, и пси, које аутор није снивао – мада делују извитоперено и сабласно – јер гола стварност кроз коју је као дечак прошао или се провукао јесте права тешка мора. Она се најупечатљивије очитује у циклусу од двадесет четири минијатурна цртежа оловком (исти је број и у монографији „Зимско путовање Франца Шуберта”) на којима, као у таблама стрипа, описује тродневни пут по снегу на православни Божић 1945. од Мариолане (данас Пландиште, некада Зичидорф), где је био у лагеру, до родног Вршца, у потрази за храном и топлином са својим малим пријатељем Мишијем Вајфертом који је касније преминуо у једном од сабирних логора. На два језика, на којима је Хамерштил учио школе, немачком и српском, исписан је наслов круга цртежа „Мој зимски пут”. Хроника у цртежима. Оно што не може да се искаже речима и на многим језицима, мада би то било најприродније, приказује се цртањем, или графикама, сивим и црним фигурама без лица, на папиру.

(/slika2)Силуете и сенке само што не прозборе. Само што не уздахну. Експресионистички радови, рани и каснији, у суморним тоновима, редукованих боја и када су у питању дрворези у колору, не могу да дају одговор на тако често наивно питање „Шта је уметник хтео да каже, да изрази”, већ постављају упит зашто уметник црта, измишља ли он или само мало мења стварност која је у Хамерштиловом случају извитоперена, лелујава, само што не узлети. Наслућени унутрашњи живот само што не покрене фигуре и силуете.

Ако се пажљиво и дуже загледате у уметниково дело, било оно застакљено или не, начас ће вас увући у свој оквир, дубоко, а то ћете наслутити тек када искорачите из галерије или ће вам се причинити тек када изађете на чист ваздух. Унутра је ваздух превише густ, тежак. Нешто од вас, највероватније од ваших мисли, сећања вероватно, остало је унутра, у цртежу или дрворезу. Уметник се или поиграо са вама, наругао можда, или вам је поклонио нешто од свог дара, складног дела махом црно-белог и сиво-црног, хармоничног као музика Франца Шуберта.