Асфалт под ногама

Пре него што попијете чашу „Џека Денијелса” тачно знате шта да очекујете. Текућина ће клизнути низ грло, запалити фину ватру у стомаку, опустити живце, прострујати телом. Живот ће постати лепши, а ствари добити смисао. Слично је и са музиком Џеј Џеј Кејла. Зна се шта доноси. Нема лажи, нема преваре. Кул и опуштено. Са првим тактовима рокерска земља чуда однекуд се појављује, нуди уточиште и авантуру.

Харлан Хауард, највећи нешвилски аутор песама, имао је само један савет за музичаре: „Нека музика буде једноставна”. У музици Џеј Џеј Кејла ствари тако стоје. На новом, шеснаестом по реду, албуму „Roll On”, налазимо једноставност и рокерску истину, исто као на његовим плочама из прошлог века „Naturally”, „Okie”, „Troubadour” или „5”. Заводљиви ритмови, лепе песме, необавезно певање налик мумлању, фантастичан осећај мере и потпуна релаксираност.  

Џеј Џеј је јединствена појава на рокерској сцени. Не може се ни са ким поредити. Нико није као он, нити он личи на неког. Музика коју свира је мешавина блуза, бугија, шафла, раног рокенрола, кеџуна и кантрија. Кејлов лични печат чини је, међутим, различитом од свега што се може чути. У свакој ноти осећа се присуство особе снажног персоналног интегритета која „зна оно што зна” и разуме како се ствари одвијају.

За Кејла се први пут чуло кад је Ерик Клептон, на почетку соло каријере 1970. године, обрадио његову песму „After Midnight”. Од тада се у рокенролу свету прича о лику из Оклахоме који иде својим путем, не обазирући се на моду и трендове. Минимализам и концептуализам које практикује нису научени на уметничким академијама. Пронађени су у прашини на путу и звезданом небу изнад неке преријске веранде.

Албум „Roll On”, који се недавно појавио, исти је као и све Кејлове плоче. Нема иновација и артистичких егзибиција. Музика пулсира у ритму слободног срца које куцу у човеку који граби низ пут. Нумера „Strange Days” има фину дозу мистике наглашену бенџом, а „Old Friend” доноси емоције које су давно протеране из ове музике. Џез мејкап, којим је обележена уводна нумера „Who Knew” извесна је новост, а завршна „Bring Down The Curtain” наговештава последњу завесу, крај каријере. У насловној нумери као гост наступа Ерик Клептон.

Стихови америчког песника Дејвида Коупа: „Ово је једна АМЕРИЧКА ПЕСМА /која не прихвата подметања/ није надреализам није симболизам/ово је асфалт под твојим ногама”, најбоље објашњавају Кејлово стваралаштво. Ово што он свира не може се научити. Једино се може пронаћи на неком бескрајном аутопуту на чијем једном крају сунце излази, а на другом залази. Животно искуство и персонални интегритет важнији су од свирачког умећа и музичких правила.