Asfalt pod nogama

Pre nego što popijete čašu „Džeka Denijelsa” tačno znate šta da očekujete. Tekućina će kliznuti niz grlo, zapaliti finu vatru u stomaku, opustiti živce, prostrujati telom. Život će postati lepši, a stvari dobiti smisao. Slično je i sa muzikom Džej Džej Kejla. Zna se šta donosi. Nema laži, nema prevare. Kul i opušteno. Sa prvim taktovima rokerska zemlja čuda odnekud se pojavljuje, nudi utočište i avanturu.

Harlan Hauard, najveći nešvilski autor pesama, imao je samo jedan savet za muzičare: „Neka muzika bude jednostavna”. U muzici Džej Džej Kejla stvari tako stoje. Na novom, šesnaestom po redu, albumu „Roll On”, nalazimo jednostavnost i rokersku istinu, isto kao na njegovim pločama iz prošlog veka „Naturally”, „Okie”, „Troubadour” ili „5”. Zavodljivi ritmovi, lepe pesme, neobavezno pevanje nalik mumlanju, fantastičan osećaj mere i potpuna relaksiranost.  

Džej Džej je jedinstvena pojava na rokerskoj sceni. Ne može se ni sa kim porediti. Niko nije kao on, niti on liči na nekog. Muzika koju svira je mešavina bluza, bugija, šafla, ranog rokenrola, kedžuna i kantrija. Kejlov lični pečat čini je, međutim, različitom od svega što se može čuti. U svakoj noti oseća se prisustvo osobe snažnog personalnog integriteta koja „zna ono što zna” i razume kako se stvari odvijaju.

Za Kejla se prvi put čulo kad je Erik Klepton, na početku solo karijere 1970. godine, obradio njegovu pesmu „After Midnight”. Od tada se u rokenrolu svetu priča o liku iz Oklahome koji ide svojim putem, ne obazirući se na modu i trendove. Minimalizam i konceptualizam koje praktikuje nisu naučeni na umetničkim akademijama. Pronađeni su u prašini na putu i zvezdanom nebu iznad neke prerijske verande.

Album „Roll On”, koji se nedavno pojavio, isti je kao i sve Kejlove ploče. Nema inovacija i artističkih egzibicija. Muzika pulsira u ritmu slobodnog srca koje kucu u čoveku koji grabi niz put. Numera „Strange Days” ima finu dozu mistike naglašenu bendžom, a „Old Friend” donosi emocije koje su davno proterane iz ove muzike. Džez mejkap, kojim je obeležena uvodna numera „Who Knew” izvesna je novost, a završna „Bring Down The Curtain” nagoveštava poslednju zavesu, kraj karijere. U naslovnoj numeri kao gost nastupa Erik Klepton.

Stihovi američkog pesnika Dejvida Koupa: „Ovo je jedna AMERIČKA PESMA /koja ne prihvata podmetanja/ nije nadrealizam nije simbolizam/ovo je asfalt pod tvojim nogama”, najbolje objašnjavaju Kejlovo stvaralaštvo. Ovo što on svira ne može se naučiti. Jedino se može pronaći na nekom beskrajnom autoputu na čijem jednom kraju sunce izlazi, a na drugom zalazi. Životno iskustvo i personalni integritet važniji su od sviračkog umeća i muzičkih pravila.