Има излаза из лавиринта прописа

Када има проблем са бирократијом пресавије табак и уложи приговор надлежној државној институцији. Ако не каже, нико је неће чути. Позив привредницима да помогну да се установи што већи број административних препрека које им отежавају пословање, бескрајно ју је обрадовао. Случајно га је чула на радију и одмах се бацила на посао. Дала је задатак својим запосленима да се сете онога што им највише загорчава свакодневно пословање. Када су пописали замерке схватили су да се односе на понашање службеника и интерне процедуре. Будући да оне нису прописане ниједним законом, чини се да их је лакше променити. Али то не мора увек да буде тако.

– Свакодневно нам се испрече препреке, смењујући једна другу, па их заборављамо. Зато мој тим сада све записује не бисмо ли их предочили када нас неко позове да то учинимо – каже за „Политику” Марија Орешки, директорка предузећа за консултантске услуге „Цоља, Ројс и партнери” и добитница награде Националне алијансе за локални економски развој за учешће у акцији „Из лавиринта” администрације.

Шта конкретно омета свакодневно пословање Ваше фирме?

Да бисмо обавили неку врло једноставну административну процедуру у поједине институције одлазимо по неколико пута беспотребно губећи време. Уместо да у сваком тренутку буду на располагању странкама, шалтерски службеници иду у исто време на паузу. Са друге стране, поједине службе раде само у одређено време током дана, а у другима се радно време разликује од врата до врата. У Секретаријату за урбанизам примају странке само два дана у недељи по два сата. То је за Београд велики проблем.

О бахатости чиновника најбоље говори понашања једне пореске инспекторке. Колегиница је ушла у њену канцеларију, завршила шта је имала и кренула напоље, а онда је видела унутрашњи део врата на којима је било налепљено неколико обавештења о паузи. На једном је писало од 9 до 9.30, на другом од 9.30 до 10 и тако редом. Очигледно их је по потреби износила и лепила на предњи део врата.

Проблем је и што све дуго траје, што не добијате информације и што често немате кога да питате. Ако нађете саговорника, много пута добијете погрешан одговор.

Шта учините тада? Покуцате ли на врата код шефа, упутите писани приговор...?

Одмах реагујем на погрешан одговор. Поставим низ потпитања којима докажем да првобитни одговор није тачан. Објасним шта мислим да би требало да буде решење и тако помогнем службенику. Упућивала сам и писане представке и жалбе надређенима. И својим колегама и родбини саветујем да се жале када за то имају разлога. Сматрам да је то наше право, али и обавеза.

Да ли је незнање или незаинтересованост разлог таквог понашања бирократа?

Мислим да им није стало да помогну. Нису мотивисани. У неким случајевима је реч и о нестручности. Али нису сви такви.

Да ли имате позитивно искуство?

Службеници Народне банке Србије су не само предусретљиви, већ и знају свој посао. Пријатно сам била изненађена када ме је њихова референтица позвала и обавестила да је проверила оно што сам тражила. Није ми тешко да напишем допис институцијама у којима раде такви службеници и похвалим их.

Агенција за привредне регистре је, такође, институција за пример. Њеним формирањем укинут је велики број компликованих и непотребних процедура. Некада сте за најобичнији податак о томе када је неко предузеће основано, ко му је директор и где му је адреса, морали да идете у Трговински суд, да копате по прашњавим папирима, фотокопирате и платите таксу. Сада само одете на сајт АПР и видите све што вас занима. Осим тога и службеници ове институције су коректни и љубазни.

Навела бих још један пример. Један хотел је пре неколико година наплаћивао различиту тарифу за стране и домаће госте, што је већ било забрањено. Пријавила сам тржишној инспекцији, не очекујући много. После два-три дана инспекторка ме је позвала да ме извести шта је предузела. Била сам изненађена што је уопште нешто предузела и при том ме обавестила.

Која институција Вам задаје највише главобоља?

Из свог искуства, али и из искуства мојих колега и пријатеља, морам рећи да је то Пореска управа. Није добро организована и, част изузецима, нема добар кадар. На пример, инспектори су подељени тако да по почетним словима фирме „држе” и контролишу одређени број предузећа на својој територији. Уколико је инспектор, надлежан за „ваше слово”, на боловању или је из било ког другог разлога одсутан, ништа не можете да завршите док се не врати на посао. Неприхватљиво је да га за то време нико не замењује.

Отишли сте корак даље па сте у НАЛЕД-овој публикацији предложили и реформу државних институција.

Ретко која институција је у оквиру себе повезана, а камоли да електронски комуницира са другим институцијама. Зашто морате да вадите уверење о држављанству да бисте доказали неком другом органу да сте држављанин ове земље када они ту информацију могу међусобно да размене?

Друго, финансијски извештаји се, на пример, подносе и Народној банци и Агенцији за привредне регистре и Пореској управи. При том, плаћате таксе, поштарину, копирате, потписујете и губите време. За то, такође, не постоји ниједан разлог.

Треће, приликом формирања пореског досијеа за фирме се подноси неколико образаца али њихова количина и врста се разликују од општине до општине. На сајту Пореске управе налазе се једино пореске пријаве, па се по обрасце иде у филијале пореских управа. Недавно ме је, рецимо, посетила пореска инспекција. Инспекторка је постављала питања, а ја сам одговоре морала руком да пишем на карбон копи папиру. Беспотребно, такође.

Четврто, Фонд за здравствено осигурање има електронску базу података. Међутим, уколико послодавац мења адресу фирме, мора и запослене да пребаци из једног фонда у други не би ли добили нове књижице. То пребацивање није могуће завршити само подношењем списка запослених с обзиром на то да имају базу података, већ морате да доносите фотокопирану документацију (старе и нове књижице, личне карте, некада и уговоре о раду). Хрпа образаца се попуњава опет ручно и то за сваког понаособ. Замислите колико је то времена и која је могућност грешке.

Грађани и привреда цену компликованих административних процедура плаћају милионима динара сувишних такси, хиљадама сати проведених пред шалтерима, а опет се не жале довољно гласно да их сви чују. Да ли је реч о недостатку грађанске иницијативе, одсуству друштвене свести да нешто може да се промени...?

Не постоји свест грађана да треба да захтевају од државе сервис и одређени стандард тог сервиса. Мирење је последица живота у социјализму, где је „не таласати“, не бунити се и не мењати постојеће стање био највећи квалитет. Само тако сте могли да напредујете и будете успешни. Ко год се бунио и ко год је имао нешто против није добро прошао. И даље се суочавамо са свешћу да нема сврхе жалити се, када ништа не можемо да променимо. Или, нећу да таласам можда ћу да трпим последице.

Када обичан грађанин дође у неку институцију да заврши нешто што ради једном или два пута у животу он је задовољан да то што пре заврши и побегне. Он нема много интереса да се буни јер нема друштвену свест да доприноси општем добру. Друго, нема сазнање и искуство да би његова жалба имала неки ефекат.

Међутим, уопште није тако. Када би се пуно људи жалило и када би стизало много приговора, надлежни би морали да реагује.

Зашто код привредника не постоји свест да је време утрошено на приговор заправо инвестиција у грађење делотворне јавне управе?

Прво, зато што их нико ништа не пита. Законе најчешће пишу људи који немају додира са праксом и при том се не труде да од привредника сазнају које процедуре коче њихово пословање. Друго, привредници не знају коме да се обрате. Када би људи знали да одређеном министарству могу да напишу проблем који имају и да ће то неко да прочита, свакако би издвојили време.

Владина Јединица за спровођење свеобухватне реформе прописа управо их је позвала да укажу на проблеме које имају у пословању. Да ли ће успети та акција ?

Грађане треба анимирати. Потребно је организовати велику и јаку кампању. Од ње зависи да ли ће се привредници укључити. Гледала сам формулар на њиховом сајту и прилично је захтеван, јер се тражи не само пријава проблема, већ и давање предлога и решења. За тако нешто је потребно уложити доста труда, а ако неко није мотивисан и анимиран сигурно неће губити време. Идеја о гиљотини сувишних и застарелих прописа је добра и апсолутно је потребна. Међутим, рокови који су дати да се то спроведе су немогући. За то време могу само неке ситнице да се промене. Али и то је добро. Нека ураде било шта.

-----------------------------------------------------------

Све наде у ЕУ

Да ли су државни органи спремни да прерасту у ефикасан сервис привреде и спроведу суштинску реформу?

Држава никада за то није спремна. Она је велики и самим тим инертан систем, који не воли да се мења. Док се грађани не побуне, покрену иницијативу и натерају државу да то уради, промена се неће десити. Једино у шта полажем наду јесте улазак у ЕУ, због кога ћемо морати да променимо законе. Али, и у том случају нас је неко натерао.

-----------------------------------------------------------

Људски фактор

Шта, према Вашем мишљењу, највише успорава економски развој и која процедура највише гуши привреду?

Нажалост, привреду највише спутавају ствари које немају везе са законима. Комуникација између грађана и државне управе није добра. Не осећате се као човек. И то је највећи проблем. Прописи, истина, нису савршени. У њима има доста пропуста, неусклађености, контрадикторности и правних празнина. Но, по мом мишљењу, много већи проблем је људски фактор. То треба да се промени, али плашим се да је тешко. Не знам како их натерати да схвате да ми нисмо њихови поданици, већ њихови финансијери, а они наш сервис услуга.

Маријана Авакумовић