Има ли шансе за љубав?

Љубав, па сиротињска, шта има теже, болније, недостижније и неостваривије! Сиротињи се није тешко насмејати, није је тешко ни обући! Важно је да "заноси" на домаћу израду, шаренило, неукус (костимографија Мариа Јелесијевић). Мало кавијара, за промену. Мушки се "хватају" на пиво и "добар залогај"! Ево, каже брижно, важно и покровитељски, Марта Горице Поповић, власница скромне, али специјализоване месаре, ево шта једна успела жена може да учини за тебе. Са мном, ако будеш одан и добар, можеш да проживиш леп и угодан живот!

Школа за мушкарце почиње од првог сусрета Марте и Ота. Жена учи меснатог Ота, мушкарца са свињским срцем, да једе, и користи скупе, праве ствари. Ото, па то је мушка ствар, воли да је усред срца и бриге Мартине, воли и кавијар и пиво, и да иде у кревет са пуначком Мартом, али није мушки да пристане да Марта буде главна! Марта води дневник, напише и понеку песму, није важно какву, али ни дневници ни песме, ни писање, ни нежне речи, нису мушка ствар! Каква црна љубав! Нахрани и напој мушкарца, одведи га у кревет, и он ће те волети док те се не засити, док му не буде доста и пива и секса!

Амбијент убогости и свеколике ускраћености сугерише сценографија Јасмине Холбус. Све је у овој причи о љубави као енергији, или моћи, коју желимо да успоставимо над другим бићем, редуцирано, сиромашко, угрожено, и сваки час се претвара у своју супротност: љубав у омразу, љубавни, у ратни ритуал. Оскудан живот, оскудан речник и људски разговор, сужено разумевање, људићи, животићи, а из свега бије самоћа, чемер и јад који не досежу трагедију великих љубави, па завршавају у сетној комедији са трагичним, или тек неизвесним крајем. Страдање, осујећеност, утолико већи и дубљи што су лишени размера и реторике репрезентативних драмских јунака. Из животног и љубавног искуства оваквих људи настала је, вероватно, и изрека "не може сиромах ситно да самеље"!

Миодраг Крстовић је мушкарчина, скуп мушких предрасуда, оних које су мушкарци, уз помоћ жена, створили о себи. Слабић је, али игра улогу мушкарца који влада својим животом. Прија му Мартина брига и повлађивање. Ето бар једног места у неосвојивом свету где је он, Ото, једини, и у центру пажње! Али, кад се појави конкуренција, а она се увек појави јер свако у себи носи свог пса који брани свој посед, Ото постаје несигуран и насилан. И то је мушка ствар! Па нисмо ми крпе, имамо ми своје ја!

И сама угрожена, и не одвише далеко од убогости, Марта Горице Поповић каже за себе да има богат унутрашњи живот. Ото га нема па, игнорантски, не држи до тога. Ето прилике за презир и игру омаловажавања и надгорњавања. Али, да би ствар била тежа, потреснија и комичнија, и сиротиња воли да фантазира, свеједно што су ове фантазије сиромашке и смешне. Нема живота који не рачуна на вечност и важност, или не покушава да се издигне макар педаљ изнад нужности и датости. И сироту повали, вели народ, али на душу не заборави! Марта Горице Поповић богати и боји представу овом душевношћу усамљених и осујећених женских душа. Као носилац и тумач ограничене, да не кажем, проказане мушкости, Ото Миодрага Крстовића је онај који сумња, отима се и опире блискости, нежности, љубави. Крстовић разуме овакве типове, и у лепој мери му полази за руком да изрази пораженост и комичност ове бајате, разметљиве мушкости.

Ненаметљиво, без инсистирања на натуралистичкој жестини, нагости и сексуалној провокативности, редитељ Милош Лолић са више хумора него патетичности, у оквирима прихватљиве суровости и дирљивости, тихо и готово на уво пита: да ли је љубав и сама моћ, могућа у свету у коме су друге моћи драстично неправедно распоређене. И где сваки човек жели да влада, и буде надређен другом човеку, где свако сваког угрожава, знањем, имањем, лепотом. Као и кавијар, и љубав је, изгледа, луксуз на који немамо право, или не бар сви! Мушке ствари, мушке илузије, и љубав као неосвојива тврђава, као гомила обостраних захтева, изнуда, уступака, жртава. Повуци, потегни, освојити је, ни ишчупати не можеш. Љубав је, вели сетно Марта Горице Поповић, живо блато, али, свеједно, ово блато нико не заобилази!

Непретенциозна, дирљива, хуморна представа у подруму Атељеа 212. Оног трећег у игри љубави, пса Ралфа на кога је Ото, мушкарчина, љубоморан, Јасмина Холбус је ставила и улогу ћутљивог посматрача који замишљено гледа оне који га гледају. Део његове улоге преузео је Радомир Николић.