Замка у субјекту

Прије него што се одговори на питање „Тко или што може поправити хрватско-српске односе?”, треба те односе прецизно дефинирати. Ако их треба поправити, значи да садашњи не ваљају, а они су данас на разини поносних власника двије полумртве краве, који један другоме с неумрлом надом вире преко плота и чекају да говедо цркне. Такви су отприлике – као на сточној пијаци с полуцркнутим кравама – и економски односи двију земаља, па се и културни своде на ударање ветеринарских печата и овјеравање цертификата о племенитости и чистокрвности несретне стоке. Питање је, дакле: Јесу ли то односи власника или крава?

Мој пријатељ, бивши коментатор „Ферала” Маринко Чулић нуди математичке параметре: од такозваних демократских промјена у Хрватској и Србији политички лидери ових земаља сусрели су се у једва десетак прилика, док су се Туђман и Милошевић сусрели точно 47 (словима: четрдесет и седам!) пута. У односу на садашње стање, чак је и културни дијалог у то вријеме цвао: могло је то изгледати као нуђење доказа за геноцидност оног другог, али пропагандном размјеном имали смо барем увид у то. Ако ништа друго, тада су нас те ствари – „њихове” књиге или филмови још занимале. О тадашњим економским односима, трговини оружјем, нафтом, месом, цигаретама и дрогом да и не говоримо: не вјерујем да се и у Србији много зна о тенковима М-84 из „Ђуре Ђаковића”, које су на темељу предратног уговора ЈНА, хрватски и српски партнери уредно испоручивали Кувајту у вријеме док су стотињак километара источније водили уличне борбе за Вуковар.

Данас, поновимо, сусрети политичких лидера су ријетки, куртоазни и изнуђени увртањем руку од стране Брисела, укупна трговинска размјена између Хрватске и Србије стала би у два шлепера нафте из 1992, а културна се своди на увоз и извоз турбофолка и имбецилне телевизијске конфекције, те по својој природи више спада под точку б) односно трговинску размјену.

Кад се из тих премиса извуче математички закључак како хрватско-српске односе могу поправити само Туђман и Милошевић, односно њихови политички епигони, то може зазвучати као досјетка или афоризам, али упућује на срж проблема, скривену замку прекривену сухим лишћем. Замка је, наиме, у идентифицирању, назовимо их тако, субјеката односа: тко су те – како би рекао Макс Диздар – што су те, да простиш, Хрватска и Србија?

Онима, наиме, који би односе као колоквијално добросусједске још увијек како-тако одржавали, легитимитет за то одузимају и једни и други: први зато што у њима виде издајице свог ентитета, а други зато што у њима не виде довољно репрезентативне узорке за доказивање митова о другом ентитету.

Ја, рецимо, имам одличне односе са неким Србима. Неколико стотина хиљада Срба гледало ме на разним телевизијама, десетине хиљада њих чита моје текстове у београдским медијима, неколико хиљада њих читало је моје књиге, неколико стотина њих попило је са мном пиће, неколико десетака њих су ми другари, с неколико припадника српског народа одржавам и присне пријатељске односе, а с једном чак и сексуалне. Што то, међутим, значи за односе Хрватске и Србије?

Прије точно годину дана позван сам да гостујем на РТС-у, и да у некој бенигној емисији културног програма говорим о српском издању мог романа. Који дан прије емисије Хрватска је признала Републику Косово и моје је гостовање изненада отказано с образложењем уредника како је „ствар незгодна, јер сам ја с друге стране”. Нити тједан-два касније, као да се ништа догодило није, опет сам позван да гостујем на РТС-у, али сада на некаквом округлом столу о Јасеновцу. Позив сам, наравно, врло непристојно одбио: као писац, наиме, нисам добродошао јер сам Хрват, а као Хрват сам добродошао само као свједок оптужбе.

Који је поучак те приче? Као писац, човјек или мушкарац ја односе са Србијом уређујем у библиотекама, кафани или у кревету, али као службени Хрват са службеном Србијом односе уређујем у Полицијској станици Врачар, пријављујући боравак свака три мјесеца, и то је отприлике све. Тој, службеној Србији, важнији је куртоазни сусрет с „непријатељем” зато што такав сусрет не служи за унапријеђење сусједских односа, то ионако никога не занима, већ за учвршћивање унутрашњополитичких позиција, на којима се српство увијек дефинира односом према хрватству, и обрнуто. То је, наравно, већ отрцана теза – то наиме да лоши односи Хрвата и Срба и једнима и другима требају за унутрашње потребе – али колико год отрцана толико и точна.

Ствар је, не знам како бих то боље објаснио, у односу према односу. Докле год се властити идентитет дефинира односом „према” другом, а не „са” другим ти односи су једносмјерни и искључиво унутрашњи. Однос са самим собом има и свој стручни назив, а велики теоретичар Вуди Ален дао му је и точну дефиницију: „Мастурбирање је вођење љубави с једином особом коју заиста волиш”.

Људи који не волена тај начин, и којима је за однос потребан други, у тој игри сметају. Дркаџијски естаблишмент их презире, јер разарају идилу самодовољног, самозадовољног и самозадовољеног крда. Непријатеље из другог крда не воли, али их поштује, јер су исти: „Поштујем га,јер је искрени усташа/четник и с њим знам на чему сам”. Ратно-урбана митологија пуна је таквих хероја. Зато је за односе какве Хрвати и Срби желе више учинио ноторни криминалац Љубиша Буха Чуме, драги гост јуначке Сињске крајине и хрватских ратних ветерана, него што ће икада моћи, рецимо, Мирјана Миочиновић, која је у недавној полемици на страницама „Политике” готово једина прихватила поруку Славенке Дракулић да се без суочавања са властитим демонима ни Београд ни Загреб не могу чиста срца враћати један другом. Кад је госпођа Миочиновић тако прошла у друштву либералних српских умова није тешко замислити како би прошла међу онима што се не ките либералном бижутеријом.

Зато те односе не могу поправити писци, интелектуалци, добронамјерни политичари и мислећи људи, они који нису довољно Хрвати и Срби да би градили хрватско-српске односе него они са цертификатом о националном педигреу. Ти односи, наравно, неће бити добри, али, како сам барем ја схватио, нитко није ни спомињао добре односе него хрватско-српске.

Књижевник