Моћ и немоћ судбине

Искорак у ново и другачије мисао је која нас је пратила после нове сценске поставке Вердијеве опере „Моћ судбине”, последњи пут у Београду постављене пре двадесет година (1989). Сем сценских иновација, не сасвим оригиналних и виђених у страним продукцијама, са камерама које често доминирају сценом и сметају певачима да се слободно крећу, екипа младих људи је покушала да од опере направи динамичну представу, актуелну и привлачну својој генерацији.

У томе је предњачио редитељ Даријан Михајловић, помогнут сценографом Александром Денићем, костимографом Иваном Васић и кореографом Леом Мујићем. Поступак са платном у позадини није доследно изведен и, у крајњем утиску, исте слике су предуго трајале, ушло се у монотонију поступака и визуелних решења од којих је већина сценски неуверљива и неоправдана.

Веома добро је овом приликом било вођење ансамбла, пре свега оркестра од стране нашег младог и у свету већ познатог диригента Александра Марковића који диригује по Европи, а спрема се за шефа диригента у Брну. Коначно племенит и умивен звук оркестра који не трешти и не намеће се волуменом, добро избалансирани односи солистичких партија и целине, посебно односи са вокалним протагонистима.

Публика је номиновала своју звезду вечери: био је то тенор Хон Ли (Дон Алваро) који је побрао аплаузе на отвореној сцени који су трајали преко свих очекивања. Технички узорној интерпретацији још увек засмета превише форсирања гласом, као и недовољно глумачко уживљавање, међутим, ово је до сада његова најбоља улога.

У свом најбољем издању се приказала и Драгана Радаковић (Леонора) у главној женској улози, чији је сопран, са нешто више оштрине и мањком топлине, успевао да у свим лагама и позицијама оствари вокалне димензије своје партије и у потпуности оствари лик. Обе велике арије биле су веома успешне (узбудљиво је звучала чувена „Pace, pace”), као и дуети, тако да је успешно изнела велики терет премијере.

Искусни Миодраг Д. Јовановић (Дон Карлос) и у солистичким партијама, али још више у дуетима, остваривао је онај степен поуздања и солидности који омогућава да представа добије на квалитету, а Александра Ангелов (Прециозила) добром певању морала би да дода и ефектније кретање по сцени и већи глумачки учинак. У мањим улогама су се истакли посебно Небојша Бабић (Мелитоне), окретношћу, шармом и одличним вокалним наступом, као и бас Драгољуб Бајић (Гвардијан) који сваком новом улогом показује успон каријере.

Хор је био добро припремљен и консолидован, постављен у сценском простору тако да костимима и кретњама доприноси раскоши сцене која је, сем платна, деловала неуређено, са великим зеленим паноима, камерама које се крећу, дечацима у мајицама и фармеркама који их вуку и кабловима који висе на све стране. Највећи проблем је што се визуелно одвајало од логичног и вокалног, па су хумористички ефекти у позадини сликали арију која носи сву трагику моћи и немоћи судбине главних јунака! Представа мора до краја да сачува чаролију.