Уметнички повратак Недељка Драгића

Од нашег сталног дописника
Загреб, априла – „Немам ја неке велике планове. Жеља ми је да још ово живота угодно проживим, како се то каже уметничким животом. Мени није стало до неког великог новца и слично. Довољно ми је да живим мирно – а тако сам живео и пре, али сам на жалост превише радио. Да апсурд буде већи, ја сам у капитализму остварио свој сан – да мање радим, а угодно и скромно живим. Код мене је све обратно, нема правила, моје су шеме против шема. Тамо у Немачкој, где сви имају шансу да зараде, ја сам схватио шта је нерад!” – смеје се мој саговорник Недељко Драгић, аутор цртаних филмова светског гласа и врсни карикатуриста, један од најпознатијег „језгра” и стваралаца чувене Загребачке школе цртаног филма чију славу је светом пронео с оскаровцем Душаном Вукотићем, Боривојем Довниковићем Бордом и Златком Гргићем.

Добитник шездесетак награда за своје ауторске филмове („Дневник” је уврштен међу десет најбољих анимираних филмова свих времена у свету) и први филмски аутор са простора Југославије кога је Америчка академија примила за свог члана, Недељко Драгић се ових дана налази у Загребу где у „Загреб филму”, на позив његовог новог директора Винка Брешана, почиње да реализује свој велики пројекат од 365 кратких филмова под називом „Рудијев лексикон”.

Дуго га није било у културном животу Хрватске јер, предосећајући крвави ратни расплет а поучен сличним ратним траумама из детињства у Славонији (рођен је 1936. у Пакленици крај Новске) о којима, иначе, не воли да прича, у лето 1991. године напустио је Хрватску и, од тада, живи у Минхену.

– Предосећао сам да долази рат. Када сам некима још 1990. рекао да ће бити крви до колена, нису ми веровали, па су ми чак и замерили – каже ми о томе и кратко додаје: –Пошто сам један већ преживео у детињству, нисам хтео да „понављам градиво”.

Отишао је у Минхен, тамо је одраније имао познанике, али је превагнуло и то што није далеко од Хрватске, а и мајка му је била сама у Славонском Броду. За посао од којег је намеравао да живи – израда рекламних филмова (за шта је „испекао занат” још давно у „Загреб филму”) – боље би му било да је ишао у Француску, где је то пуно развијеније и цењеније, али је из споменутих разлога одлучио овако. Драгићу је, иначе, свеједно где је, јер увек ради и црта, не напушта га његова уметничка знатижеља, па је тако било и у Минхену.

– Пошто је Минхен леп град, искористио сам да тек тамо схватим шта је лепа природа иако сам још као дечак ишао код деде у Славонију. Ја брзо направим послове, углавном сам радио рекламне филмове, а то је рутина и у томе сам доста вешт. Затим узмем бицикл, ставим блок и прибор за цртање у торбу и проведем напољу цео дан. Мени душа запева кад одем у те шуме бициклом... – прича Драгић.

Тако је протеклих година прошао све квартове Минхена, његова предграђа и шумовиту околину и свој орман напунио стотинама цртежа, о чему ми каже:

– Никад немам план, на коју ћу страну одлучим кад кренем. Возим и гледам, волим забележити неке апсурдне ситуације из живота. Урадио сам таквих цртежа неколико стотина, уз сваки је тачан датум, али нема текста осим што је назначена локација. Сложио сам једну књигу од тога и назвао је „Минхенски дневник”. Дарко Главан и Ненад Полимац вероватно ће у Кловићевим дворима направити изложбу под тим називом.

С тиме ће, каже, сада стати, јер „то се може вечно радити, а ја волим то да радим”.

– Ја немам компјутер, ни мобител, баш зато да живим што мирније. Не звони ми телефон по недељу дана, ту и тамо ме назове неки пријатељ, а и кад ме назове нема ме код куће.

(/slika2)Када га је, у настојању да поново оживи темељито посрнули „Загреб филм”, његов нови директор и успешни редитељ Винко Брешан позвао да понуди неки свој пројекат и идеје, Драгић се сетио свог „пилот-пројекта” који је у слободно време осмислио у Минхену, још тамо половином деведесетих година. Био је то „Рудијев лексикон”, серијал од 365 кратких филмова (до један и по минут), који би на телевизији ишао сваки дан пуних годину дана. Направио је пет пробних филмова, Брешан се одушевио и сада у Загребу разрађују овај велики пројект.

Главни протагониста тог серијала је тзв. мали, обични човек Руди који доживљава разне животне недаће и апсурде по којима је Драгић већ био познат са својим чувеним Тупком (објављивао га немачки ВАЦ у својим новинама још седамдесетих година уз велики успех код читалаца) и серијалом „Иду дани”.

– Настојао сам да у томе остане нешто од оне наше Загребачке школе цртаног филма, да не идем за актуелним трендовима у свету као што то други раде. У тим филмовима има нешто од нашег света; начин мишљења, који је помало апсурдан. У Минхену ме колеге зафркавају, кажу – па то је више од актуелне Волт Дизни продукције, ко ће то све тамо направити! Ја могу сваког месецада један филм на миру направим, али то је укупно много – 365! Могу ја то и да не доживим – смеје се Недељко Драгић, али оптимизам који из њега зрачи говори да баш и не верује у то.

-----------------------------------------------------------

Винко у књизи

„Загреб филм” ће ускоро објавити ДВД с најпознатијим Драгићевим филмовима, а издавачка кућа „Разлог” – коју води Мира Шувар, супруга његовог некадашњег уредника у „Студентском листу” Стипе Шувара, објавиће књигу кратких стрипова „Винко у емиграцији”, које је почео да ради деведесетих година. Стрипови су својеврсни наставак некадашњег чувеног „Тупка”, а говоре о доживљајима главног јунака у емиграцији у Немачкој.