Сликарски атељеи или учионице

У галерији „Хаос” у Београду током читавог месеца потписује се петиција, својеврсни апел културној јавности да се очувају уметнички атељеи у Задужбини Илије М. Коларца. Атељеи, како истиче власница Галерије Борка Божовић, који се налазе на последњем спрату Задужбине, постепено се претварају у учионице, што је већ учињено са атељеом Боже Продановића. Апел су, до сада, потписала у целости одељења ликовне и музичке уметности САНУ и бројне значајне личности попут Чедомира Васића, ректора Универзитета уметности, Николе Миркова, директора РТС, Ратка Божовића, социолога, Ирине Суботић, историчарке уметности, Анђелке Бојовић, сликарке, Ружице Сокић, Милене Дравић и Светлане Цеце Бојковић, глумица, Милоша Шобајића и Коље Милуновића, сликара, Ђорђа Бобића, архитекте…

У апелу се управа Коларчеве задужбине моли „да поштује вољу свога оснивача, Илије М. Коларца, који је наменио велика финансијска средства да у репрезентативној згради на Студентском тргу буду заступљене разне уметничке дисциплине. У том циљу су на последњем спрату његове Задужбине и саграђени први прави сликарски атељеи у Београду у којима су радили и ремек-дела нашег модерног сликарства стварали Бета Вукановић, Зора Петровић, Петар Добровић, Ђорђе Поповић, Недељко Гвозденовић, Божидар Продановић, Ксенија Дивјак и недавно преминула Љубица Цуца Сокић, академик”. Такође, наводи се и да се „те просторије, намењене ликовним уметницима, постепено претварају у учионице и њихова основна намена се заборавља. Тако се још једна традиција наше културе занемарује и обезвређује, о чему је говорила и у једном од својих последњих обраћања јавности академик Цуца Сокић у ’Политици’ 2006…”

Изненађена, пре свега, зато што јој се нико није обратио пре него што је почела да се потписује петиција, Олга Милутиновић, директорка Коларчеве задужбине, за „Политику” је радо изнела свој став:

– На последњем спрату Задужбине укупно има четири атељеа. У једном је сликарка Беба Павловић, други је припадао преминулом Божи Продановићу, и два атељеа су била Цуцина. Кад је Зуко Џумхур умро, Цуца Сокић је тражила од нас, уз допис САНУ, да јој уступимо његов атеље, поред једног који је већ имала. Два атељеа која је користила Љубица Цуца Сокић нису још испражњена.

Олга Милутиновић наводи да намена тих атељеа пре рата није била да се приватизују, и да у њима неко седи тридесет година а да није обавезан да у том простору држи наставу или течајеве.

– Ако погледате архиву, видећете да је Петар Добровић пре рата ту држао вечерњи курс. Постојале су активности због којих су ти уметници користили атељее. Закупнина за атељее је око хиљаду до хиљаду и по динара месечно, и то насред Студентског трга – каже наша саговорница.

На нашу опаску да се прича да је атеље Боже Продановића претворен у учионицу, директорка Коларца каже:

– Не негирам да је тај простор тренутно претворен у то, док се чека да се остали атељеи испразне. Коларац нема било какву обавезу оставиоца да простор да неком на коришћење као атеље, већ га може дати на коришћење као атеље у смислу да се ту држе часови, да се окупљају студенти ликовне и музичке уметности. Вратићемо намену атељеима, али то не значи да ћемо дати неком да ту станује као што је то био случај са Ксенијом Дивјак, или да га користи ексклузивно. Даћемо атељее уметницима, иако још о томе ни на одбору нисмо разговарали, да се у њима одржавају вечерњи течајеви, да се окупља младеж. То је права жеља Илије Коларца, он је то оставио српском народу а не појединцима.

Даље Милутиновићева наглашава:

– Ви знате каква је финансијска криза и у вашој и у нашој кући, да ли ми смемо, и можемо, да такав простор издамо за хиљаду динара? Коларац је задужбина, по природи ствари самостална установа која поштује вољу оставиоца. Нити смо ометали нити тражили да се уметници иселе од 1962. године; ја сам овде већ три деценије, а око две се налазим на челу Задужбине. А кад је реч о апелу, основни ред је био да се неко прво обрати Коларчевој задужбини, а не да прави петицију по граду иако не зна шта Коларац намерава. Замислите да ја сад правим петицију шта ће да ради власница галерије „Хаос” у свом простору? Тај апел нисам ни видела нити ми се неко обратио.

Олга Милутиновић, потом, додаје да о томе Управни одбор не може сада да расправља јер је остало још много Цуциних ствари у атељеима. Прво је потребно све то рашчистити, тако да „не можемо пре лета било шта да урадимо. Али намера је, свакако, да се атељеи посвете ликовној и музичкој уметности. Ми имамо велики број сликара, вајара, графичара који би могли да се смењују у том простору, добијају их на одређено време и држе течајеве студентима”. Како сазнајемо, Коларчева задужбина седамдесет одсто прихода сама обезбеђује, око 28 одсто издваја Град Београд, а остало дотира Република.

-----------------------------------------------------------

Слободних атељеа нема

Каква је процедура за добијање атељеа у Београду? Прво се формира комисија у Скупштини града од пет чланова, два из Секретаријата за културу, један из Агенције за пословни простор, један из УЛУС-а и један из УЛУПУДС-а. Они, потом, на основу списка које достављају уметничка удружења додељују атељее. Ове године, комисија још није формирана јер УЛУПУДС није делегирао свог члана. Иначе, како сазнајемо од бивше председнице некадашње градске комисије Данијеле Милинковић, слободних атељеа у граду нема, а атељеи се додељују тек када се догоди да неки уметник умре и када се заврши оставинска расправа. Наравно, ту постоји још један проблем, а то је период када су, ко зна на основу којих права, неки уметници успевали да откупе атељее и тако постану власници. Јер, ето, и то се некад могло.

-----------------------------------------------------------

Акт или притисак јавности

Милета Продановић, сликар, чији је отац Божа Продановић имао атеље у Коларчевој задужбини, каже: „Сматрам да атељеи не треба да се наслеђују, али мислим да би ти простори требало да имају и даље исту намену. Да после одласка уметника тај простор добије неко други, млађи. Али, с друге стране, не знам какви су законски оквири Задужбине и мислим да је управа Коларца једина надлежна да одреди намену тих просторија. Уколико у оснивачком акту постоји обавеза да у Задужбини постоје атељеи, онда се то мора поштовати. Ако је само реч о традицији, онда верујем да притисак јавности може да доведе друге уметнике у тај простор.”