Две побуне као опомена

Осамнаест година после распада СССР-а, на простору некадашње социјалистичке империје правог мира и даље нема. А да ли ће он наступити, и када, тешко је проценити. Није стога чудно што прошлонедељна дешавања у Молдавији и Грузији, када су се на буну против актуелних власти дигли опозиционари тамошњих република, изазивају сећање на почетак совјетске драме и све што се потом дешавало. Али и на не тако давно изречену оцену руског премијера Владимира Путина да је „распад Совјетског Савеза био хуманитарна катастрофа несагледивих размера“.

Наиме, све оно што се збивало на улицама Кишињева и Тбилисија, ма колико било узроковано различитим разлозима, треба управо тако и посматрати - као наставак процеса који је почео историјским „Беловешким договором“ Русије, Белорусије и Украјине од 21. децембра 1991. Подсетимо на поменути дан су Борис Јељцин, Станислав Шушкевич и Леонид Кравчук ставили своје потписе на документ о распаду прве земље социјализма. Тројица председника су тиме својевољно, и без консултовања грађана које су представљали, одредили даљу судбину не само својих република, него свих 15 колико их је до тог тренутка било у совјетској породици. Потоње стварање Заједнице независних држава, као покушај да се овај трансфер суверенитета обави што безболније, како се испоставило, није дало жељене резултате.

Зао дух сепаратизма

Последице деловања Јељцина, Шушкевича и Кравчука и данас се могу видети не само у Русији, Белорусији или Украјини, него и у осталим независним републикама изниклим на рушевинама СССР-а . Из данашње перспективе посматрано, „Беловешки договор“ је био узалудан покушај да се превазиђе економски и политички вртлог у којем се нашао Совјетски Савез у ери перестројке Михаила Горбачова, рушења Берлинског зида, распада Варшавског пакта и већ захуктале економске транзиције источноевропских социјалистичких земаља.

И то нас враћа на Молдавију и Грузију. Заједничко за две републике јесте то што до данашњег дана нису успеле да дефинишу чак ни сопствене државне границе. Зао дух сепаратизма није се зауставио само на растакању претходне заједничке отаџбине. Молдавија је своју горку пилулу морала да попије у сукобу против провинције Придњестровље (март-јул 1992). Грузија је територијалну целовитост прокоцкала у рату против Јужне Осетије 1991-1992, у којем је на обе стране изгинуло преко 3.000 људи, а потом и у трагичном сукобу у Абхазији (1992-1993) када је страдало чак 20.000 људи. а више од 260.000 их је натерано у избеглиштво, из којег се до данас нису вратили. Сада се ове две земље у међународном политичком жаргону називају „зонама замрзнутог конфликта”.

Заједничко за Молдавију и Грузију јесте и то што је у све наведене сукобе, стицајем околности, била умешана и - Русија. Задржавање руских војних база у двема републикама и после њиховог изласка из СССР-а, као и чињеница да је велики број тамошњих грађана задржао руско држављанство, додатно је компликовало односе на терену. Национализми које овакве ситуације неминовно потхрањују, али и хегемонизам саме Руске Федерације као једине истинске наследнице некадашње царске руске империје, добили су сасвим довољно простора да се размахну пуном снагом.

На све се надовезала политика ширења НАТО-а на исток европског континента, као и жеља западних земаља, пре свега САД, да себи обезбеде нове енергетске изворе и осигурају путеве њиховог транспорта. У сиромашним земљама какве су Молдавија и Грузија, а које су се нашле на ветрометини интереса великих сила, све поменуто имало је, и још увек има - разорно дејство.

„Бојење“ Молдавије

Оно што се прошле недеље дешавало у Молдавији неодољиво подсећа на „обојене револуције“ виђене половином деведесетих у Грузији, Украјини и Киргизији. Аналитичари оваквих догађаја слажу се да је много шта слично са збивањима у поменутим републикама. Од иконографије која обавезно асоцира на мирни преврат, до технологије која укључује ново пребројавање гласова и уплитање уставног суда у изборни процес, као и смислено извођење на улице студената и ученика, па чак и пензионера, као социјално најугроженијег слоја.

Да ли ће Молдавија проћи кроз исту причу кроз коју је прошла Грузија, показаће ново пребројавање гласова, заказано за данас. Какав год да буде резултат, над судбином обичних Молдаваца остаће да лебди проблем придњестровског сепаратизма, сиромаштво и неуслишена жеља да се што пре уђе у европске структуре. Али и сазнање о историјској повезаности са Русијом и свиме што из тога проистиче. Дакле - исто оно што тишти и Грузију.