Црвено, волим те црвено...

Да би се вешто и умешно у ентеријеру применила црвена боја, требало би имати и знања и храбрости. Зорица Гајић је знање из поменуте области стицала у ходу, бавећи се својим осталим пословима, а храбра је – одувек. Уредник је програма Културног центра Крушевца, иначе је професорка књижевности, стручњак за лингвистику и граматику, 20 година ради у школи „Бранко Радичевић“, била је и наставник и директор, уз то води и драмску секцију.

„Царев заточник“ је једна од представа коју сад поставља у позоришној групи под Багдалом, где се радо „игра“ са децом, подучавајући их глуми. Међу „њеном децом“ у школи глуме били су и Војин Ћетковић и Марко Живић.

Али сем у позоришту, воли да се игра и бојама – породична кућа у којој живи, у самом центру Крушевца, неми је сведок за то. Њен црвени руж за усне такође пламти бојом жара – очигледно је да воли ту боју и да уме с њом... Све просторије у кући делују складно, помало екстравагантно, па ипак одмерено. Простор је растерећен сувишних предмета, намештај оставља укућанима простора да се несметано крећу и осећају комотно, а опет – све што им затреба, ту је... Зорицина девиза је „не смемо ми служити кући, већ она нама“.

Њиховој кући, која је стара (потиче још из 1936) повремено су биле неопходне озбиљније корекције, не само „козметичке“, па су са поправкама почели још пре 25 година, колико су супруг Владета и она у браку. Како је кућа била хладна, Зорица је решила да је среди како треба, од темеља, а да уз то и визуелно делује топло. А куд ћете топлију боју од црвене!

Освежено гвожђе

(/slika2)Тако се ова боја „уселила“ у њихову кућу, а са њом и гомила гвожђа – из практичних разлога. Пошто је желела огроман сто и десет столица, наручили су сет од кованог гвожђа, како би се по стилу уклопио са украсним гвозденим гелендером који обезбеђује степениште којим се из дневне собе пење у поткровље.

Сад је ентеријер складни спој хладног и топлог – елемената од гвожђа и црвене боје. Владета Гајић, дизајнер и галериста с провереним осећањем за лепо, није се супрузи мешао у посао приликом уређења ентеријера. Зорица напомиње да сада обоје уживају у тако преуређеном дому. Она можда и више, јер је дуго због посла била по цео дан одсутна.

Кућа у основи има седамдесетак квадрата, не рачунајући поткровље, исто тако лепо сређено. И ту су боје све, само не неприметне – сунчана жута, пинк, плава...

Ватрено црвена боја Зорицу асоцира на радост, топлину и љубав. За боје се, како нам каже, опредељује интуитивно. Раније су, по њеној препоруци, школске просторије кречили жутом, а тек касније је сазнала да управо она подстиче на интелектуални рад.

Ватру толико воле, да се у кући, упркос свим благодетима савремених начина на који се простор може згрејати, ложи. Како је њихова кућа у пешачкој зони а на прозорима су завесе размакнуте, сви у хладне дане застајкују да виде ватру како поиграва у тучаној пећи.

Укућани су одушевљени оним што је Зорица преуређењем постигла. У послу је имала и помагаче, а међу њима и столара...

– Он је у ствари сликар наивац и приучени столар, а ја приучени молер – каже наша домаћица. Полице и комоду осликала је сама, комшија који се бави гвожђем направио је сто и столице. И брачни кревет је гвоздени, али направљен од – старе гвоздене капије!

Златно и пепита

(/slika3)Гледамо мозаик на зиду, врло ефектан, од нама непознатог материјала. Тајну његовог настанка и израде уз смех објашњава сама ауторка – на тај део црвеног зида увек је понешто падало, па је хтела да га заштити да не изгледа као да је кречен „пре сто година“: купила је неколико ролни самолепивих тапета, резала их у коцкице и лепила без шеме, онако по осећају...

Ни то јој није било довољно, па преправља и слике познатих сликара. Досликава цветиће у боји која јој одговара. Зна да то није баш уметнички, али јој прија.

Воли да од старих ствари прави нове. Тако је и кухињске столице офарбала златним спрејом и додала им пепита јастучиће. Да није професор, каже, била би дизајнер или ентеријериста, толико то воли.

У кући Гајића, где су готово сви склони уметности – и ћерка Јована је стилиста – једино син Драгомир „удара контру“, па је у школи за будуће фармацеуте.