Коме власт, њему и почаст

Још нема вести из Москве о томе да ли је Владимир Путин, председник Руске Федерације, сазнао да су га одборници Скупштине општине Рашка прогласили заслужним грађанином тог места. Повеља намењена Путину уручена је Олегу Зизи, представнику делегације руске амбасаде у Србији, на свечаној седници Скупштине општине, поводом 27. новембра, Дана општине Рашка. Председник општине Рашка Бојан Миловановић објаснио је тада да су "председнику велике пријатељске земље одборници мале српске вароши признање доделили за борбу за мир и толеранцију у свету, подршку православљу и залагање да Космет остане у саставу Србије. Признање заслужни грађанин Рашке додељено је први пут у историји овог града и радује ме што су одборници препознали своје пријатеље у Русији и признање доделили правом човеку".

Иако је овакво звање тек установљено у Рашкој, готово да нема општине у Србији која макар једном није указала част појединцима доделивши им ову титулу. На листи почасних грађанина убедљиво воде домаћи и страни политичари, а следе уметници, спортисти, научници, али и личности познате само у локалној средини.

– Проглашење заслужних грађана је израз политичке воље, политички гест, којим неко себи чини корист, а не ономе кога проглашава – каже за "Политику" Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, и додаје – избор личности која ће добити ову титулу диктиран је односом политичких снага. Свака следећа политичка гарнитура или се одриче почасног грађанина или то прећуткује. Тако је било у Краљевини СХС, затим у Титовој Југославији, а тако је и данас.

Овај историчар подсећа да је СФРЈ својом политичком оријентацијом пружала подршку афричким и азијским земљама у процесу ослобађања од колонијалне власти, па су бројни владари из ових држава добили звање почасног грађанина Београда.

Списак почасних грађана Београда до 1985. године, на коме се, између осталих, налазе имена индијског премијера Нехруа, председника Египта Насера, председника СССР-а Брежњева и севернокорејског диктатора Ким Ил Сунга, сведоче да се у Титовој Југославији и на овај, симболичан начин показивала блискост са несврстанима, као и са чланицама Источног блока. Деведесетих година прошлог века локалне власти су исказивале безрезервну оданост Слободану Милошевићу и тиме што су га проглашавале почасним грађанином. Председник Србије добио је ово признање у Врању, Лесковцу и Ваљеву, када је председник општине био Душан Михајловић, некадашњи Милошевићев коалициони партнер који га је касније, као министар полиције изручио Хагу.

Најдаље су, чини се, отишли радикали у општини Земун доделивши ову почаст крајњим десничарима Жан-Мари Лепену и Владимиру Жириновском, као и Францу Шенхуберу, немачком неонацисти и бившем припаднику ес-ес јединица.

С петооктобарским променама ова признања су стизала припадницима нове власти, па је Велимир Илић постао почасни грађанин Свилајнца, а Бојан Пајтић, председник Извршног већа Војводине, јужнобанатског места Селеуш. Поједине општине и градови овим гестом су се одужили страним дипломатама и хуманитарцима који су се заложили за њихову локалну средину или Србију.

После паузе од 22 године, београдске власти наставиле су ове године обичај да додељују ово признање, па је бивши председник Јужноафричке Републике и борац против апартхејда Нелсон Мандела постао почасни грађанин главног града. У образложењу је писало да Мандели следује титула за "посвећеност, личну храброст и непроцењив допринос развоју слободног демократског друштва".

– Титула почасни грађанин додељивала се пре свега странцима. То је била пракса социјалистичких земаља, које су на тај начин изражавале блискост са другим државама социјализма. Проглашење почасног грађанина заправо не значи ништа ни за оног ко ову почаст додељује ни за оног који је прима – објашњава историчар Предраг Марковић и додаје да ова пракса уме да буде бизарна исто онолико колико и постављање споменика филмском боксеру Рокију Балбои у Житишту код Зрењанина. Има сличних примера, истиче Марковић, као што је уручивање почасних докторских титула или почасног звања академик.

За разлику од града Београда, општина Земун била је прилично ревносна када је реч о овим признањима. Почасни грађани Земуна за 2007. годину су, на пример, епископ сремски Василије и тенисерка Ана Ивановић, док су заслужни грађани, између осталих, Оливер Њего, оперски певач, и генерал-мајор Драган Катанић.

– Општина Земун све своје почасне грађане позива на свечаности, славља и славе. Они су наши стални гости – објашњавају из Службе информисања ове београдске општине на који начин одржавају контакте са својим почасним грађанима. Као што се види, титула доноси мало више пажње, али не и посебне привилегије. Како су нам објаснили у овој општини, откако је Гордана Поп Лазић на челу тамошње власти нико од земунских функционера није био у контакту са двојицом најконтроверзнијих почасних грађана, Лепеном и Жириновским. За претходни период немају податке.

--------------------------------------------------------------------------

Тројица обешчашћена

С променом власти 2000. године у Ваљеву, када су социјалисти изгубили већину, Милошевићу је укинута титула почасног грађанина, коју је добио за очување мира у земљи и заштиту националних интереса. После 5. октобра 2000. одборници општине Земун су Лепену и Жириновском одузели почасни статус. Међутим, тај закључак није објављен у службеном гласилу града, па се сматра да им ове титуле и даље формално припадају.

– Сврха ових признања јесте да се локална заједница истакне, да се на неки начин искажу њене амбиције. Како ова почаст нема никакав стварни значај нити на нешто обавезује, зато и нема много смисла одузимати је онима који су идеолошки или политички неподобни – закључује Марковић.

--------------------------------------------------------------------------

Почасни грађани Београда

1947. Јосип Броз Тито, председник Југославије
1947. Генерал Пеко Дапчевић, командант Прве партизанске армије
1954. Хаиле Селасије, цар Етиопије
1955. Џевахарлал Нехру, премијер Индије
1956. Гамал Абдел Насер, председник Египта
1959. Нородом Сиханук, краљ Камбоџе
1962. Леонид Брежњев, председник СССР
1964. Ахмед бен Бела, председник Алжира
1965. Хабиб Бургиба, председник Туниса
1965. Лал Бахадур Шастри, председник Индије
1970. Едвард Кардељ, министар спољних послова Југославије, председник Савезне скупштине
1970. Кенет Каунда, председник Замбије
1973. Едвард Гјерек , комунистички лидер Пољске
1976. Николае Чаушеску, председник Румуније
1978. Хуа Куо Фенг, генерални секретар КП Кине
1981. Џабер aл Ахмад aл Сабах, кувајтски емир
1983. Франсоа Митеран, председник Француске
1984. Ким Ил Сунг, комунистички лидер ДНР Кореје
1984. Ли Ђаниjан, председник НР Кине
1985. Мигуел де ла Мадрид, председник Мексика
1985. Јулиус Њерере, лидер Танзаније
2007. Нелсон Мандела