Крај времена

ЕСЕЈ
Наш давни предак релативно је лако, у многобројним сеобама, научио да постоје и други предели, дакле оно што ми данас зовемо простором, али му је свакодневне муке задавало оно што данас зовемо временом, чега се сигурно плашио, посебно сазнањем да и он има свој почетак и крај. Појам времена био је још далеко од његовог схватања. Ни његов данашњи потомак није у бољој ситуацији, иако на располагању има моћне телескопе, сателите који круже свемиром; иако се и сам прошетао тим бескрајем и ужаснуо од његовог мрака и хладноће. Прошетао се и Месечевом површином и чак открио да и звезде умиру, да и космос који ми познајемо има свој краj(?).

Нормално је што су та открића у човеково срце унела више зебње и страха но радости. Ако то велико Време има свој крај, ако ништа није вечно, шта да очекује једно мало сићушно биће? Да ли да се нада да је наш космос само један од многобројних космоса и да у том великом свемиру, ипак, постоји нешто што никад не може нестати? Пред тим питањима, од којих се не врти у глави само тзв. обичном човеку, већ и највећим умовима физике, не треба се чудити што и они пред крај живота постају метафизичари. Својевремено je један од наших највећих атомских физичара, покојни Звонко Марић, индиректно у једном интервјуу за „Политику” прихватио постојање Првог покретача.

Али, ту није крај приче о времену. Проблем се додатно искомпликовао кад је свет са римских цифара прешао на арапске. По најновијим истраживањима, Индијци су њихови творци, који су открићем нуле истовремено олакшали дотадашње рачунање, али додатно „искомпликовали” све дотадашње знање о бројевима, а посебно кад је њима требало „измерити” време.

Откриће нуле, дакле открићем нечега што означава Ништа и Све, али олакшава споразумевање бројевима, Индијцима није прдестављало неки посебан проблем. Они су веровали у кружно кретање времена и основни животни и филозофски циљ било је постигнуће нирване, кроз низ претходних реинкарнација. Тешко је ту реч у нашем западном мишљењу не само појмити него и адекватно превести, јер управо онога чега се западни човек плашио за Индијце је био врховни животни циљ који су само ретки постизали. Кажемо то с много опреза, пошто би за ову прилику било веома компликовано објаснити шта све нирвана значи. Практични Енглези дефинисали су да је нирвана у „будизмзу стање савршенства или блаженства, које карактерише обамрлост за све жеље и страсти и трансцендирање засебне егзистенције бића”.

Пошто је њихово време кружно а наше, западно, прогресивно недокучива нирвана западном уму највише је одговарала ономе чега се он највише плашио – празнине, дакле оном што је Ништа.

После појаве хришћанства и поделом на стари и нови век, страх је попримио апокалиптичне размере, нарочито миленаристичке три нуле, хиљадита и двехиљадита, у којима су једни видели коначни крај грешног света, а други најављивали нови Христов долазак. Западни свет се суочио с правом провалијом времена, јер је за разлику од кружног времена у будизму, време постало „технологија” која само зна за напредак, а логично је да напредак има свој крај. Фукујама је најпре најавио крај историје, а следствено томе човек би се у једном тренутку суочио и с крајем времена.

 Колико је појам времена значајан показује и најновији број часописа „Градац”, под насловом „Крај времена” (превод Милана Милетића). Два нама позната аутора Жан Делимо, који се посебно бавио проблемом страха на Западу, и Умберто Еко, који је у свом роману „Име руже”, али с довољно хумора и ироније, свом главном јунаку допустио да се поигра и с крајем времена. Трећи учесник разговора, Стивен Џеј Гулд, дели нека Делимоова схватања, док Жан-Клод Каријер, такође, кроз низ примера, наводи знаке неартикулисаног страха, који човечанство повремено хвата.

Екова запажања су најзанимљивија. Он чак тврди да је страх од краја „света данас више одлика секуларног него хришћанског света”. А тај наш свет више се, како наглашава Еко, плаши нуклеарне катастрофе, рупа у озонском омотачу, тероризма, страха од економске пропасти, и не претпостављајући да ће наш нови Армагедон (крај времена) бити глобална економска рецесија, а не онај библијски. Иако то није рекао директно, поједини учесници овог колективног интервјуа, закључили су да Еко, заправо, сматра да се ствари догађају случајно и да је то оно што људе плаши, тражећи било какво објашњење које би их умирило. Пошто наше (западно) свесно не може да појми своју коначност, оно се брани разним пројекцијама, од пакла и раја до универзалне космичке бесмртности, у којој би и његово мало Ја на неки начин партиципирало. Зато би највише волео да су питања о крају света и да ли је све настало случајно или неком вишом вољом силогистичка питања. И на крају, остаје му само нада: било да је реч о случајности или нужности – ми то сигурно нећемо доживети.