Стаклене чаше које се скупљају после прања

Ако је веровати декларацији са чаша за вино, купљених недавно у продавници познатог италијанског ланца за опремање куће у центру Београда, стакло се при прању скупља и по дужини и по ширини. И то два одсто. Ове скупе чаше одржавају се, пише, по упутству „са ушивене етикете”. И поред тога што се компанија потрудила да, према прописима, на сваком артиклу истакне етикету, ова декларација очигледно не одговара производу. Купац је то приметио још у радњи, показао продавцу, на шта се овај слатко насмејао.

Одговор је јасан, трговци и произвођачи понашају се онако како им потрошачи дозвољавају. Јер, према неким истраживањима, само пет одсто популације Србије има ту добру навику да пре куповине погледа налепницу и упозна се са „личном картом” производа. Да и не говоримо о томе да је посао инспекције да овакве пропусте казни, повуче робу из промета, док се не утврде порекло и карактеристике робе у малопродаји.

– Било је случајева да приликом контроле затекнемо робу која нема декларацију или да етикете не садрже све потребне податке. У тим случајевима робу привремено повлачимо с тржишта – каже за „Потрошачку политику” Раденко Ћетковић, начелник београдске тржишне инспекције.

Према његовим речима, најчешће су то биле играчке или производи за кућу. У великим трговинским ланцима чести су пропусти, јер је велики промет робе, па трговци пропуштају да истакну декларацију зато што она не може физички да се налепи на производ, или је само формално истакну на групи производа.

– Информације на декларацијама морају да буду тачне и недвосмислене, а не, као што је све чешће случај, да се наводи само ЕУ уместо земље у којој је произведен. Још је горе ако трговац сам, без провере и лабораторијских анализа, направи и одштампа декларацију, што је обмана потрошача, кажњива по закону – каже Ћетковић.

Питање исправног декларисања производа последњих дана је актуелно у готово свим државама у региону. Босну и Херцеговину тако потреса сазнање да им се на „Крашовом” најпознатијем бренду – кики бомбонама поткрао важан желатинасти састојак свињског порекла. Проблем је у томе што на етикети није назначено да је реч о овом додатку, јер овај слаткиш већина Бошњака у том случају не би конзумирала. Произвођач је признао да то није назначено, али и аргументовао да и није у обавези да такве податке саопштава потрошачу.

„Реаговали смо искрено. На декларацији нема места да се за сваки додатак наведе и порекло. Зато смо покренули процес сертификовања наших производа ’халал’ ознаком (сигурно не садрже састојке свињског порекла), наравно оних за које је то могуће”, уследио је одговор из „Краша”.

Хрватска се, с друге стране, управо бори са европским прописима. Измењеном закону о заштити потрошача, о којем се још расправља, придодат је нови члан који директно крши права тамошњих купаца. Европска унија, наиме, однедавно инсистира на брисању земље порекла са декларација на непрехрамбеним производима. Правдајући то отвореним глобалним тржиштем, потрошачима ће тако остати тајна где је роба произведена, а на декларацији ће практично бити земља наручилац посла. Ако за потребе француског произвођача, на пример, Кина производи играчке или гардеробу, на етикети ће стајати само Француска, чиме се крши право потрошача на истиниту информацију о производу.

Ово правило је узбуркало јавност у Хрватској, јер то подразумева да ће декларација убудуће имати само назив и адресу седишта произвођача или трговца који производ ставља у промет, а не и земљу порекла у којој произвођач има погоне или уговорену производњу.

Потрошачи у Хрватској ће овим добити додатно огољен закон о заштити потрошача у којем се губи право на потпуну информацију, апелују тамошња удружења.

Тешко је поверовати да су Хрватска, али и Србија и све земље које желе да приступе Европској унији у позицији да преговарају о остављању назива земље порекла у својим законима и правилницима, ако ЕУ, као јединствено тржиште, сматра да је „произведено у ЕУ” сасвим довољна информација за купца.

(/slika2)Потрошачке организације у земљама ван Европске уније, јасно је, мало могу учинити по овом питању. Ове земље, међу којима је и Србија, углавном усклађују прописе са европским и немају ни положај, а ни јаке организације потрошача које би се избориле за другачије прописе. Неке чланице ЕУ су успеле у томе, па се у Аустрији, на пример, у декларисању воћа и поврћа иде до најситнијих детаља, чак и до имена и презимена пољопривредника, јер доприноси поверењу купаца.

Док покушавају да сакрију земљу порекла, истовремено развијене земље уводе обавезна декларисања адитива који утичу на активност и пажњу и тако чине ситан уступак купцима које најчешће занимају мистериозни „Е бројеви”. Према писању штампе, Европски парламент је оставио рок од годину и по дана произвођачима да истакну упозорење на производе који садрже адитиве, вештачке боје (Е102, Е104, Е110, Е122, Е124 и Е129) којима се намирнице боје у црвено и жуто. Док се с једне стране коначно демистификују таблице адитива, то моћно оружје произвођача, с друге се легално прикрива податак одакле нам стижу играчке, гардероба, обућа, козметика...

Да ли је можда доведен у питање профит великих светских компанија које су производњу, махом, преселиле на Далеки исток, или у источну Европу (за тржишта попут нашег)? Због низа скандала који су се дешавали са робом која долази из ових фабрика (меламин у млеку за бебе, канцерогене материје у играчкама, брусхалтерима, хемикалије у пасти за зубе која се, иначе користи у производњи антифриза, проблематична козметика за бебе, „Авентове”флашице за бебе), купци су стекли одбојност. Новим правилима се очигледно рачуна на поверење које имају према западноевропским произвођачима.

То је случај управо са нашим тржиштем. Ниска куповна моћ опредељује купце да робу набављају на пијацама или у сумњивим радњама где се продају производи без декларација.

-----------------------------------------------------------

Нејасна декларација, небезбедан производ

(/slika3)Иако прописи у Србији налажу јасно, читко и правилно декларисање производа, многи произвођачи и трговци их крше. Најбољи пример су ситна слова на етикетама и то у случају најважнијих информација за купца, као што су дозвољени унос, адитиви и други додаци. Нажалост, ниједан закон ни у једној земљи не прописује величину слова, па је ово одлична прилика да се на производу прикрију поједине информације. Ово је, према речима Петра Богосављевића, председника Покрета потрошача Београда, у најмању руку нефер однос према потрошачима.

– Наш став је да се текстови на декларацијама радикално мењају. Потребно је искључити небитне податке, преводе на неколико језика, а јасно истицати оне податке који су најважнији. Наши прописи су добри, али се крше – каже Богосављевић.

Сва тржишта у региону имају исти проблем, јер се снабдевају из фабрика за источно тржиште. Дешава се да на неким декларацијама буде упутство преведено на 14 језика, што драстично смањује простор на етикети. Слова су, логично, толико ситна да ни лупа не помаже оним купцима који су баш упорни да се до краја, пре куповине, информишу о производу. Државни инспекторат Хрватске је, на пример, у 2007. години забележио више од 13.000 контрола декларација и више од половине није било означено по прописима. Пропусти су били најизраженији код свежег меса, рибе и производа од рибе, пекарских производа, производа од меса, пива, вина, млека и млечних производа и јаја.

Препорука потрошачких организација у Србији је да купци једноставно избегавају производе са нечитљивијим декларацијама. Јер, могу бити сасвим сигурни да производ на којем јасно није истакнут састав, порекло, или декларација није читљива, није безбедан.

Јелица Антељ - Ивана Албуновић

-----------------------------------------------------------

АНКЕТА: ЧИТАТЕ ЛИ ДЕКЛАРАЦИЈЕ

Купују проверено,

Већина наших суграђана готово никад не чита ситна слова на декларацијама производа које свакодневно купују у радњама, а као најчешћи разлог за то наводе поверење у произвођаче и артикле које већ годинама користе.

Боривоје Петровић (65), пензионер:

– Никада не читам декларације, не верујем да ту пише било шта битно. Производе бирам по квалитету и по препознатљивом паковању, а не по ономе што је произвођач написао у декларацији.

Угљеша Рајчевић (75), књижевник:

– Када бирам производе у супермаркетима није пресудна декларација, већ цена. Ако је цена висока, не занима ме шта пише у декларацији, а јефтин производ привлачи купце. А и слова су углавном веома ситна, па ме у радњи мрзи да стављам наочаре како бих прочитао.

Данијела Даниловић (38), службеница:

– Купујем исте производе већ годинама и имам поверења у њихове произвођаче. Верујем да декларације садрже важне ствари попут састава, али ја купујем проверене производе, па ме такве ствари не занимају.

Весна Дуронић (39), оптичар:

– Повремено читам декларације на храни у супермаркетима, нарочито уколико одређени производ купујем први пут, мада су често исписане ситним словима, па су нечитке и неразумљиве.

С. Деспотовић