Занимљива читања класике

БАЛЕТСКА КРИТИКА
У другој половини Београдског фестивала игре дошла је до изражаја стилска разноврсност овогодишње селекције, која је у великој мери обогатила фестивал и дала му потребну динамику. На сцени Атељеа 212 наступили су уметници из Штутгарта Егон Мадсен и Ерик Готје у Шпуковом делу „Don Q”, а два дана касније на сцени Београдског драмског позоришта видели смо две поставке израелског кореографа Емануела Гата.

Кристијан Шпук, стални кореограф Штутгартског балета идејно полазиште за свој комад „Don Q” проналази у Сервантесовом Дон Кихоту и, на музику Шуберта, Шниткеа и делова неких поп-песама, гради топлу, осећајну представу обојену хумором, иронијом, али и осећањима тескобе и меланхолије. Његови јунаци Дон Кихот и Санчо Панса – али и било која два човека у омеђеном простору препуном старих ствари, граде свој свет фантазија, сећања, чежњи... чинећи то најчешће детињасто и романтично, са безазленим чаркама и надигравањима. На сцени су стари бицикл, орман, клавир, сто и столице, играчке... између којих два играча (од којих је један доста старији од другог), причају причу о узалудности живота који протиче између снова и маштања, у некој, за њих, заувек изгубљеној реалности. Тај задах апсурда доводи до тога да нам се чини да на сцени видимо Бекетове јунаке Владимира и Естрогена, који таворе убијајући време што неумитно тече мимо њих. Једног тренутка, Шпукови јунаци пуни ентузијазма крећу на пут који се завршава тек што је почео, јер ништа, (па ни њихово путовање), не води никуда..., док Иги Поп пева – I am the passenger, and I ride and I ride... Дух Дулсинеје оваплоћује млађи играч игром трансвестије, у којој носи плаву перику и дугачку белу хаљину. Дон Кихот тера младића да глуми његову драгу стављајући му перику и свлачећи са њега одећу, јер љубав се, ако је нема, мора измаштати, одглумити..., пошто је и свесна обмана далеко подношљивија од реалности.

После сасвим питког и забавног првог дела, представа израња у тужну, горку поему о бесмислу и узалудности свих људских стремљења, а упечатљивој атмосфери доприносе играчи који мајсторски владају сценом – Егон Мадсен, на моменте ауторитативан, на моменте допадљив и наивно занесен..., и Ерик Готје, који са великом дозом сценског шарма изводи технички изузетно атрактивне плесне деонице.

У самој завршници Фестивала уследио је наступ плесне трупе Емануела Гата, израелског играча и кореографа који живи и ради у Француској. Прво смо видели мушки дует „Зимско путовање” на музику Франца Шуберта – врло софистициран, једноставан, ненаметљив плесни комад у којем Гат показује смисао за покрет који тече као слап воде, поетичан и спиритуалан. Онда је уследило још зрелије и комплексније остварење – „Посвећење пролећа” Стравинског. Занимљивим одабиром играча – три девојке и два мушкарца – Гат гради веома оригиналан комад у којем превлађују лежерни кораци стилизоване салсе, играчи мењају партнерке брзо, готово неприметно, покрет опет тече, слива се, плес траје, понавља се... и готово хипнотише у својој лежерности и зачудности. Онда понеки соло, дует или трио, понекад играчи играју у мраку али најчешће на црвеном тепиху на средини сцене. Како музика креира драмски крешендо, тако и Гат играче разиграва па смирује, све до самог краја који ову надахнуту поставку додатно освежи једноставним, сведеним решењем –једна девојка полако скупља своју косу и леже на под, мирна као јагње, док се други играчи повлаче у мрак и посматрају је.Гатово „Посвећење пролећа” је модерно, свеже, храбро остварење у којем позоришна класика добија нове, узбудљиве обрисе.