Zanimljiva čitanja klasike

BALETSKA KRITIKA
U drugoj polovini Beogradskog festivala igre došla je do izražaja stilska raznovrsnost ovogodišnje selekcije, koja je u velikoj meri obogatila festival i dala mu potrebnu dinamiku. Na sceni Ateljea 212 nastupili su umetnici iz Štutgarta Egon Madsen i Erik Gotje u Špukovom delu „Don Q”, a dva dana kasnije na sceni Beogradskog dramskog pozorišta videli smo dve postavke izraelskog koreografa Emanuela Gata.

Kristijan Špuk, stalni koreograf Štutgartskog baleta idejno polazište za svoj komad „Don Q” pronalazi u Servantesovom Don Kihotu i, na muziku Šuberta, Šnitkea i delova nekih pop-pesama, gradi toplu, osećajnu predstavu obojenu humorom, ironijom, ali i osećanjima teskobe i melanholije. Njegovi junaci Don Kihot i Sančo Pansa – ali i bilo koja dva čoveka u omeđenom prostoru prepunom starih stvari, grade svoj svet fantazija, sećanja, čežnji... čineći to najčešće detinjasto i romantično, sa bezazlenim čarkama i nadigravanjima. Na sceni su stari bicikl, orman, klavir, sto i stolice, igračke... između kojih dva igrača (od kojih je jedan dosta stariji od drugog), pričaju priču o uzaludnosti života koji protiče između snova i maštanja, u nekoj, za njih, zauvek izgubljenoj realnosti. Taj zadah apsurda dovodi do toga da nam se čini da na sceni vidimo Beketove junake Vladimira i Estrogena, koji tavore ubijajući vreme što neumitno teče mimo njih. Jednog trenutka, Špukovi junaci puni entuzijazma kreću na put koji se završava tek što je počeo, jer ništa, (pa ni njihovo putovanje), ne vodi nikuda..., dok Igi Pop peva – I am the passenger, and I ride and I ride... Duh Dulsineje ovaploćuje mlađi igrač igrom transvestije, u kojoj nosi plavu periku i dugačku belu haljinu. Don Kihot tera mladića da glumi njegovu dragu stavljajući mu periku i svlačeći sa njega odeću, jer ljubav se, ako je nema, mora izmaštati, odglumiti..., pošto je i svesna obmana daleko podnošljivija od realnosti.

Posle sasvim pitkog i zabavnog prvog dela, predstava izranja u tužnu, gorku poemu o besmislu i uzaludnosti svih ljudskih stremljenja, a upečatljivoj atmosferi doprinose igrači koji majstorski vladaju scenom – Egon Madsen, na momente autoritativan, na momente dopadljiv i naivno zanesen..., i Erik Gotje, koji sa velikom dozom scenskog šarma izvodi tehnički izuzetno atraktivne plesne deonice.

U samoj završnici Festivala usledio je nastup plesne trupe Emanuela Gata, izraelskog igrača i koreografa koji živi i radi u Francuskoj. Prvo smo videli muški duet „Zimsko putovanje” na muziku Franca Šuberta – vrlo sofisticiran, jednostavan, nenametljiv plesni komad u kojem Gat pokazuje smisao za pokret koji teče kao slap vode, poetičan i spiritualan. Onda je usledilo još zrelije i kompleksnije ostvarenje – „Posvećenje proleća” Stravinskog. Zanimljivim odabirom igrača – tri devojke i dva muškarca – Gat gradi veoma originalan komad u kojem prevlađuju ležerni koraci stilizovane salse, igrači menjaju partnerke brzo, gotovo neprimetno, pokret opet teče, sliva se, ples traje, ponavlja se... i gotovo hipnotiše u svojoj ležernosti i začudnosti. Onda poneki solo, duet ili trio, ponekad igrači igraju u mraku ali najčešće na crvenom tepihu na sredini scene. Kako muzika kreira dramski krešendo, tako i Gat igrače razigrava pa smiruje, sve do samog kraja koji ovu nadahnutu postavku dodatno osveži jednostavnim, svedenim rešenjem –jedna devojka polako skuplja svoju kosu i leže na pod, mirna kao jagnje, dok se drugi igrači povlače u mrak i posmatraju je.Gatovo „Posvećenje proleća” je moderno, sveže, hrabro ostvarenje u kojem pozorišna klasika dobija nove, uzbudljive obrise.