Пецање у лавору

Ако један риболовац жели да оде некуд на пецање, мора добро да размисли.

Не то где добро риба ради, већ где важи његова скупо плаћена дозвола за спортски риболов.

Риболовни терени су тренутно тако подељени да ако хоћете да пецате на целој територији Србије потребно вам је чак око 300 евра. Па и ако станујете у Београду морате имати бар две дозволе. А то кошта око 10.000 динара.

За целу Америку на отвореним водама дозвола кошта, кажу, око 20 долара.

Ко зна шта ће се десити следеће године, како је кренуло риболовци ће ловити са једном дозволом у сопственом лавору.

Интересантно је да се ове године поново појавила чланарина Риболовачког савеза Србије! То се зна, али се не зна чије интересе штите. Спортски риболовци их нису бирали, то тврде многобројна удружења спортских риболоваца.

Нови закон о риболову ће се ускоро донети. Предлог нису виделе организације спортских риболоваца, а дотле они који узимају новац не знају чак ни на коју страну наше реке теку, а једино чувари обављају савесно свој посао. Међутим, управљачима или закупцима вода, а првенствено мислим на Дунав и Саву, није познато да морају да прате квалитет вода, евентуалне загађиваче, односно да се домаћински понашају.

„Срећа” је што индустрија не ради па је загађивача мало, те је и то разлог што још има мало рибе у нашим рекама, иначе реке би нам изгледале као Велики бачки канал код Србобрана.

И онда тврде да су риболовци ти који изловљавају.

Морамо се питати:

1. Да ли управљачи вода знају колико је дозвола привредним риболовцима (рибарима) на одређеном терену издато, да ли је то много или мало?

2. Имају ли они ихтиологе који прате развој, квалитет и узраст свих врста рибе?

3. Знају ли уопште када се која врста рибе мрести? И где се мресте?

4. Да ли су, где и колико у задњих десет година порибили токове река?

5. Даље да и не набрајамо, од одузимања управљања водама Саве и Дунава Рибарском газдинству Београд „Србијаводе” су лоше радиле свој посао, па је врхунац глупости начињен када су дале воде у закуп. Сви узимају, а воде се сиромаше.

Интересантно је да је за последњих пет година Дунав од Смедерева до Панчева порибио Предраг Јанковић, спортски риболовац, сопственом рибом са десет кофа шаранске млађи. Данас је он председник Удружења „Грочица” Гроцка.

Лепо је то што је новом уредбом забрањено ловити рибу чије изумирање прети. Али је то требало урадити пре издавања риболовних дозвола.

Дозволе морају бити јединствене за све, уједначене не са ценом већ са прописима који ће важити за целу Србију. Па чак уједначене и са Хрватима и Румунима. Ако за нас важе границе, за рибу то није случај.

Иначе, рибочувари би, сем што контролишу нас риболовце, морали да контролу врше тако што ће пријављивати истовар смећа, фекалија и уља, мада тврдим, а и лично сам се уверио пријављујући их, да то није интерес закупаца вода.

И на крају, докле ће се на нашим пијацама и по ресторанима продавати риба испод мере и докле ће привредни риболовци, односно препродавци који на пијацама продају ову рибу бити некажњени. Имају ли они, и власт која им то дозвољава имало образа.

Текст и фотографија