Трговци и продавци

Немам превише година, али их се набројало сасвим довољно да памтим како су некада трговци господским понашањем чинили да се и купац осећа господски. Барем је по томе Београд био знан.

Карте су се, затим, некако накарадно измешале и од господе је остао само пежоратив, налик једва чујно изговореној псовци. Ово су нека "паганска" времена у којима смо натерани да се понизно клањамо плејади малих, ћудљивих богова заједничког имена – продавци.

С намером их не зовем трговцима, јер то нису (нека ми опрости онај промил часних трговаца, који је то још увек). Продавац није еснаф, нити филигран свог посла, већ исфрустрирани посредник између робе и новца, који ће, ето, продати нешто – ако баш мора.

Пример први: самоуслуга.

Улазим у њу, продавачице су заузете размењивањем свежих трачева, не скрећу поглед к вратима.

– Добар дан – глупо јечи када се каже улудо. Ехом ми стиже отпоздрав. Прилазим им на "непристојну" раздаљину, безмало да већ и ја чујем фришке аброве. Узалуд, још ме "не виде".

– Извините – овако смртан и грешан обратих се "боговима".

– Реци! – трже се шатирано божанство.

– `Леб – изоставих од узбуђења и оно "Х" на почетку и све остало што сам мислио да пазарим... Ко би рекао да у тој маникираној шачици има толико беса? Шчепа онај хлеб (домаћински, голом шаком), врисну попарана кеса, извијем се лево, десно па опет лево и дохватим товар. Ко ће сад још да тражи виршле и јогурт?! Ја вала не, па да је за лек. Продавница барем има, па ћу лагано, овим ритмом куповине, за два, два и по сата испазарити све ставке. Стрпљен спасен...

Нек` се "Атина" и "Минерва" разговоре. Млад сам, у врхунској форми за дуго стајање пред касом. А, имам и хлебић да грицкам...

Пример други: бутик.

Храм у коме столују највећа божанства. Улази се тихо, покорно и без икаквих очекивања. Ту се приносе најскупље жртве и нељубазност је обично пропорционална цени.

Идентитет и самопоштовање су ми већ добрано пољуљани константним игнорисањем од стране особља разних СТР-а, СЗР-а...

Дође ми да до изнемоглости млатим улазним вратима по сиротом звонцету, прикованом над њима, али шта би то вредело?! Госпођици за пултом једноставно није дан... Ко зна какве јој вести доносе те махните поруке на мобилном телефону на које тако ажурно и хитро одговара?!

Истина, нисам нека маркантна појава, али могла би да подигне главу, кол`ко да размрда врат. Највише вређа тај потуљени поглед испод обрва који вас прати као потенцијалног крадљивца, или некога ко, по слободној процени продавца, није довољно платежан за тако "елитно" место, више неголи као поштованог купца.

– Извините, имате ли од овог модела број 34 – истегао сам се колико могу и подигао офингер са фармеркама увис, не би ли "Клеопатра" без превише ангажовања могла да с краја на крај радње види о чему је реч.

– Не – одговара кратко и концизно, штедећи тај мироносни ваздух који струји око ње.

– А хоћете ли можда... – сад већ претерујем. Што би па она морала да зна хоће ли добијати још бројева? Што би морала ишта да прода? Платица иде, па иде. Срећа да је не плаћају на проценат, куртоазни осмех, изговорену реч... То је наша несрећа.

Пример трећи: одељење за рекламације.

То су заправо фиктивне службе у којима вас у три речи убеде да сте: глупи, неспособни и дрски. Гарантни лист није повластица, већ проклетство, тачније Пандорина кутија чијим отварањем преузимате на себе сва проклетства овога света.

Чим станете пред шалтер разгоропади се особа која би, по сили задужења, требало да је ту због вас. Напад је најбоља одбрана и том тактиком предупређује сваки покушај да се обратите. Пошто вас убеди да сте сами криви за све, да сте од злог оца и горе мајке и да је јадна техника која вама служи, можда и саслуша шта имате да кажете.

Тако сам и ја после исцрпног монолога о статичком електрицитету схватио да није грешка у усисивачу што ме дрма струја кад год га укључим, већ у мени глупом, неуком и дрском што се безобзирно понашам као проводник...