Верујем – не верујем

Једног прохладног, сунчаног априлског поподнева ушао сам у београдску Вазнесењску цркву. Лево од улаза, на огласној табли, међу обавештењима о богослужењима и скупим верским туристичким путовањима, пажњу ми је привукао позив: „Један СМС за један оброк гладнима на Косову и Метохији – цена поруке: 50 динара без ПДВ-а”. Прво што сам помислио у часу кад сам прочитао овај позив било је да неко опет покушава да нас превари. Нисам помислио ни на кога, ни на Бога, ни на гладне на Косову и Метохији, већ на превару. Толико пута смо досад насели на јефтине трикове политичара, банкара, видовњака да је немогуће да се неко неће овајдити и о овај позив за помоћ гладнима на Косову и Метохији. Ја сам, дакле, изгубио веру у хуманост, у поштење и у такозване хуманитарне акције. Не верујем више да је могуће добро дело без неких скривених намера, хуманост без предрачуна.

И ту, у предворју цркве, док су неки усамљеници улазили у храм да се одморе, помоле Богу или једноставно мало уживају у тишини, размишљао сам о томе у шта човек верује данас, кад се чини да су порушене све представе о прошлости, а нове идеје нису пустиле корен. Комунизам, као систем у који је веровало пола света, отишао је у историју, са свим својим лепим заблудама и сновима који се никад неће остварити, а оно што је дошло након њега пре се може назвати системом одсуства сваке вере него било каквом идеологијом.

На први поглед чини се да се наши мали, фрустрирани балкански народи враћају вери, традицији, неким старим вредностима. У суштини, процес који се догађа сасвим је супротан. Какав год да јебио, социјализам је успоставио неке своје вредности, које су у многим параметрима биле ближе изворном хришћанском веровању него ово што је дошло након његовог распада. У другој половини прошлог века у нашим сиромашним земљама мање се веровало у Бога, али се више веровало у једнаке шансе, бригу о сиромашнима, у сигурност запослења, бесплатно школовање, здравство, социјалну сигурност. Учени и образовани људи били су на цени, криминалци су били у затворима, а наши градови били су симболибезбедног живота. Било је помало непристојно бити богат, баш као у време раног хришћанства.

Данас, кад се „народ вратио вери”, цветају меркантилистичке, хришћанству сасвим супротне вредности, човек је човеку вук, медији су пуни видовњака и лажних пророка, брига о другоме нестала је из нашег видокруга, криминалци перу нечисту савест зидајући храмове у сопственим селима, верује се више у сваку медијску лаж него у истинске хришћанске, исламске или јудејске вредности. Нормалан човек, истински верник, помало подсећа на песника или марсовца, замишљену, помало изгубљену особу која је промашила време и место постојања.

Ако питање вере покушамо да раздвојимо од религије, као што љубав не можемо раздвојити од пријатељства, онда се, наравно, може веровати у све. Основна одлика садашњег времена је, међутим, одсуство вере у оно што афирмишу свете књиге и све религије на овом свету. Солидарност, милосрђе, праштање, љубав за ближњег и слабијег, представљају анахронизме каквима се данас подсмевају многи, а највише они који би тек требало нешто да науче у животу. Верује се у оно што је супротно хришћанској религији која успешно одолева тржишту већ две хиљаде година. Не верује се у морал и поштење, не верује се у образовање, у љубав и пријатељство, не верује се у прошлост, још мање у будућност.

Христ је васкрснуо да би нам дао наду, да не бисмо упали у безнађе. Кад се човек окрене око себе, међутим, 2000 година након Христа, види безнађе на сваком кораку. Индивидуализам, искључивост, нескромност вребају нас иза сваког ћошка наших дивљих насеља и неплански саграђених квартова у постмодернистичким паланкама које себе воле да зову градовима. Васкрс 2009. дочекујемо са надом да ће нас мимоићи пошаст која је већ захватила добар део света.

Наш на први поглед богати верски живот своди се углавном на раскошне празничне гозбе, сасвим супротне духу вере. Свакоме је његов лични светац важнији од Светог писма, а неких од десет божијих заповести придржавамо се колико и саобраћајних прописа. Пет година након пожара у Хиландару изгорели конаци су још у скелама, а сваки наш заселак зида сопствену цркву у земљи у којој годинама не ради ниједна озбиљна фабрика.

Збуњени технологијом и уморни од изневерених очекивања, две деценије након комунизма, људи више не верују ни у социјализам, ни у капитализам. Космополитске, индивидуалистичке идеје због којих смо некад пунили стадионе и хајдучке чесме показују се данас мањом утопијом од либералног капитализма, а идеје у које су веровали наши очеви показују се потребнијим него што смо претпостављали. Српском друштву на почетку века, у рају транзиције на брдовитом Балкану, потребна је пре свега морална обнова, истинска вера у доброту, важност личног примера и осећај одговорности, па тек онда велики кредити и упутства са истока и запада. Кад будемо бољи људи, биће успешније и наше друштво.

Књижевник