Verujem – ne verujem

Jednog prohladnog, sunčanog aprilskog popodneva ušao sam u beogradsku Vaznesenjsku crkvu. Levo od ulaza, na oglasnoj tabli, među obaveštenjima o bogosluženjima i skupim verskim turističkim putovanjima, pažnju mi je privukao poziv: „Jedan SMS za jedan obrok gladnima na Kosovu i Metohiji – cena poruke: 50 dinara bez PDV-a”. Prvo što sam pomislio u času kad sam pročitao ovaj poziv bilo je da neko opet pokušava da nas prevari. Nisam pomislio ni na koga, ni na Boga, ni na gladne na Kosovu i Metohiji, već na prevaru. Toliko puta smo dosad naseli na jeftine trikove političara, bankara, vidovnjaka da je nemoguće da se neko neće ovajditi i o ovaj poziv za pomoć gladnima na Kosovu i Metohiji. Ja sam, dakle, izgubio veru u humanost, u poštenje i u takozvane humanitarne akcije. Ne verujem više da je moguće dobro delo bez nekih skrivenih namera, humanost bez predračuna.

I tu, u predvorju crkve, dok su neki usamljenici ulazili u hram da se odmore, pomole Bogu ili jednostavno malo uživaju u tišini, razmišljao sam o tome u šta čovek veruje danas, kad se čini da su porušene sve predstave o prošlosti, a nove ideje nisu pustile koren. Komunizam, kao sistem u koji je verovalo pola sveta, otišao je u istoriju, sa svim svojim lepim zabludama i snovima koji se nikad neće ostvariti, a ono što je došlo nakon njega pre se može nazvati sistemom odsustva svake vere nego bilo kakvom ideologijom.

Na prvi pogled čini se da se naši mali, frustrirani balkanski narodi vraćaju veri, tradiciji, nekim starim vrednostima. U suštini, proces koji se događa sasvim je suprotan. Kakav god da jebio, socijalizam je uspostavio neke svoje vrednosti, koje su u mnogim parametrima bile bliže izvornom hrišćanskom verovanju nego ovo što je došlo nakon njegovog raspada. U drugoj polovini prošlog veka u našim siromašnim zemljama manje se verovalo u Boga, ali se više verovalo u jednake šanse, brigu o siromašnima, u sigurnost zaposlenja, besplatno školovanje, zdravstvo, socijalnu sigurnost. Učeni i obrazovani ljudi bili su na ceni, kriminalci su bili u zatvorima, a naši gradovi bili su simbolibezbednog života. Bilo je pomalo nepristojno biti bogat, baš kao u vreme ranog hrišćanstva.

Danas, kad se „narod vratio veri”, cvetaju merkantilističke, hrišćanstvu sasvim suprotne vrednosti, čovek je čoveku vuk, mediji su puni vidovnjaka i lažnih proroka, briga o drugome nestala je iz našeg vidokruga, kriminalci peru nečistu savest zidajući hramove u sopstvenim selima, veruje se više u svaku medijsku laž nego u istinske hrišćanske, islamske ili judejske vrednosti. Normalan čovek, istinski vernik, pomalo podseća na pesnika ili marsovca, zamišljenu, pomalo izgubljenu osobu koja je promašila vreme i mesto postojanja.

Ako pitanje vere pokušamo da razdvojimo od religije, kao što ljubav ne možemo razdvojiti od prijateljstva, onda se, naravno, može verovati u sve. Osnovna odlika sadašnjeg vremena je, međutim, odsustvo vere u ono što afirmišu svete knjige i sve religije na ovom svetu. Solidarnost, milosrđe, praštanje, ljubav za bližnjeg i slabijeg, predstavljaju anahronizme kakvima se danas podsmevaju mnogi, a najviše oni koji bi tek trebalo nešto da nauče u životu. Veruje se u ono što je suprotno hrišćanskoj religiji koja uspešno odoleva tržištu već dve hiljade godina. Ne veruje se u moral i poštenje, ne veruje se u obrazovanje, u ljubav i prijateljstvo, ne veruje se u prošlost, još manje u budućnost.

Hrist je vaskrsnuo da bi nam dao nadu, da ne bismo upali u beznađe. Kad se čovek okrene oko sebe, međutim, 2000 godina nakon Hrista, vidi beznađe na svakom koraku. Individualizam, isključivost, neskromnost vrebaju nas iza svakog ćoška naših divljih naselja i neplanski sagrađenih kvartova u postmodernističkim palankama koje sebe vole da zovu gradovima. Vaskrs 2009. dočekujemo sa nadom da će nas mimoići pošast koja je već zahvatila dobar deo sveta.

Naš na prvi pogled bogati verski život svodi se uglavnom na raskošne praznične gozbe, sasvim suprotne duhu vere. Svakome je njegov lični svetac važniji od Svetog pisma, a nekih od deset božijih zapovesti pridržavamo se koliko i saobraćajnih propisa. Pet godina nakon požara u Hilandaru izgoreli konaci su još u skelama, a svaki naš zaselak zida sopstvenu crkvu u zemlji u kojoj godinama ne radi nijedna ozbiljna fabrika.

Zbunjeni tehnologijom i umorni od izneverenih očekivanja, dve decenije nakon komunizma, ljudi više ne veruju ni u socijalizam, ni u kapitalizam. Kosmopolitske, individualističke ideje zbog kojih smo nekad punili stadione i hajdučke česme pokazuju se danas manjom utopijom od liberalnog kapitalizma, a ideje u koje su verovali naši očevi pokazuju se potrebnijim nego što smo pretpostavljali. Srpskom društvu na početku veka, u raju tranzicije na brdovitom Balkanu, potrebna je pre svega moralna obnova, istinska vera u dobrotu, važnost ličnog primera i osećaj odgovornosti, pa tek onda veliki krediti i uputstva sa istoka i zapada. Kad budemo bolji ljudi, biće uspešnije i naše društvo.

Književnik